Plemenita jetrenka je po svojoj prirodi izuzetno otporna na niske temperature i dobro prilagođena uslovima kontinentalne klime, budući da potiče iz šuma umerenog pojasa. U svom prirodnom staništu, ona je zaštićena debelim slojem opalog lišća i snežnim pokrivačem, koji služe kao savršeni prirodni izolatori i štite njen plitko smešten korenov sistem od oštrih mrazeva. Uspešno prezimljavanje u baštenskim uslovima u velikoj meri zavisi od toga koliko smo u stanju da repliciramo ove prirodne uslove. Iako ne zahteva preterano komplikovane mere zaštite, nekoliko jednostavnih, ali pravovremenih koraka može značajno doprineti njenom zdravlju i osigurati obilno cvetanje narednog proleća. Pravilna priprema za zimu počinje još u jesen i predstavlja krunu celogodišnje nege ove jedinstvene biljke.
Priprema za zimu započinje već u jesen, pravilnom negom biljke. Važno je da jetrenka uđe u period mirovanja zdrava, snažna i sa dovoljno nakupljenih rezervi hranljivih materija. To znači da je tokom kasnog leta i jeseni treba poštedeti bilo kakvog stresa, kao što je presađivanje ili orezivanje, osim ako nije apsolutno neophodno. Jesenje đubrenje treba da bude bazirano isključivo na organskoj materiji, poput komposta, koji će se sporo razlagati i hraniti tlo. Treba izbegavati azotna đubriva u jesen, jer ona podstiču rast novih, nežnih izdanaka koji ne bi stigli da sazru pre zime i sigurno bi izmrzli.
Održavanje umerene vlažnosti zemljišta tokom jeseni takođe je važno, posebno ako je period suv. Biljke koje u zimu uđu dehidrirane mnogo su podložnije oštećenjima od mraza i zimskog isušivanja. Međutim, treba izbegavati i prekomerno zalivanje, jer previše vlažno zemljište u kombinaciji sa niskim temperaturama povećava rizik od truljenja korena. U većini slučajeva, jesenje kiše su dovoljne da obezbede potrebnu količinu vlage. Čišćenje prostora oko biljke od korova smanjuje konkurenciju i potencijalno skrovište za štetočine tokom zime.
Listovi jetrenke su često zimzeleni ili poluzimzeleni, što znači da ostaju na biljci tokom većeg dela zime. Ove listove ne treba uklanjati u jesen. Oni igraju važnu ulogu u zaštiti cvetnih pupoljaka koji se formiraju u osnovi biljke, neposredno ispod površine zemlje. Stari listovi predstavljaju dodatni, prirodni sloj izolacije. Tek u kasnu zimu ili rano proleće, neposredno pre kretanja nove vegetacije, ovi stari i često oštećeni listovi se mogu pažljivo odseći kako bi se napravilo mesta za nove cvetove i listove.
Jedan od najvažnijih aspekata pripreme za zimu je malčiranje. Nakon prvih slabijih mrazeva, kada se zemlja počne hladiti, oko biljke treba naneti sloj organskog malča. Ovo ne samo da štiti koren od dubokog smrzavanja, već i ublažava nagle promene temperature u zemljištu, koje mogu biti štetne. Malč takođe pomaže u očuvanju vlage i sprečava rast korova u proleće. Pravilna jesenja priprema je ključna investicija u zdravlje i lepotu jetrenke za sledeću sezonu.
Još članaka na ovu temu
Značaj i primena zimskog malča
Malčiranje je najefikasnija i najvažnija mera za zaštitu plemenite jetrenke tokom zime. Uloga zimskog malča se donekle razlikuje od uloge letnjeg malča. Dok letnji malč prvenstveno služi za očuvanje vlage i suzbijanje korova, zimski malč ima primarnu funkciju da izoluje zemljište i zaštiti korenov sistem od ekstremnih niskih temperatura i, što je još važnije, od ciklusa smrzavanja i odmrzavanja tla. Ovi ciklusi mogu dovesti do podizanja biljke iz zemlje, kidanja sitnih korenčića i izlaganja korenovog vrata hladnoći i isušivanju.
Najbolji materijal za zimsko malčiranje jetrenke je onaj koji oponaša njen prirodni pokrivač – suvo lišće. Lišće listopadnog drveća, poput hrasta ili bukve, idealno je jer se sporo razlaže i stvara rastresit, prozračan sloj. Treba izbegavati lišće koje se brzo sabija i stvara nepropusni sloj, kao što je lišće oraha ili javora. Pored lišća, mogu se koristiti i drugi organski materijali, kao što su usitnjena kora, slama, ili grane četinara (čečina). Grane četinara su odlične jer su lake, ne sabijaju se i dobro zadržavaju sneg.
Pravi trenutak za postavljanje zimskog malča je od presudnog značaja. Malč ne treba postavljati prerano u jesen, dok je zemlja još uvek topla. To bi moglo usporiti ulazak biljke u stanje mirovanja i čak podstaći rast, a takođe bi stvorilo idealno skrovište za glodare. Najbolje je sačekati da prođe nekoliko jačih mrazeva i da se površina zemlje ohladi, obično krajem novembra ili početkom decembra. Malč se nanosi u sloju debljine od 5 do 10 centimetara oko biljke, pazeći da se ne prekrije direktno središte (kruna) biljke, kako bi se omogućila cirkulacija vazduha i sprečilo truljenje.
U proleće, malč treba postepeno uklanjati. Ne treba žuriti sa ovim poslom. Malč štiti biljku od kasnih prolećnih mrazeva. Kada opasnost od jakih mrazeva prođe i kada se primete prvi znaci novog rasta, sloj malča se može pažljivo razgrnuti sa same biljke kako bi se omogućilo suncu da zagreje zemlju i podstakne rast. Deo malča se može ostaviti između biljaka, gde će nastaviti da služi kao letnji malč, ili se može blago uneti u površinski sloj zemlje kao organsko đubrivo.
Još članaka na ovu temu
Zaštita od snega i leda
Sneg je, za razliku od leda, najbolji prijatelj biljaka tokom zime. Debeo snežni pokrivač je savršen prirodni izolator koji štiti biljke od ekstremno niskih temperatura i hladnih, isušujućih vetrova. Sneg održava temperaturu zemljišta relativno stabilnom, oko nule, čak i kada je temperatura vazduha daleko ispod nule. Zbog toga, ukoliko zima obiluje snegom, plemenita jetrenka je savršeno zaštićena i uglavnom ne zahteva nikakve dodatne mere. Problem nastaje tokom zima bez snega, takozvanih „golomrazica“, kada je koren izložen direktnom dejstvu mraza.
U regionima gde su zime često bez snega, ali sa jakim mrazevima, uloga zimskog malča postaje još važnija. Adekvatan sloj malča može u velikoj meri zameniti izolacionu funkciju snega. Pored malča, postavljanje grana četinara preko leje sa jetrenkama može pomoći da se uhvati i zadrži i najmanja količina snega koju vetar nanese, stvarajući tako dodatni zaštitni sloj. Ove grane takođe pružaju blagu zasenu i štite zimzelene listove od zimskog sunca koje može izazvati oštećenja.
S druge strane, teški, vlažan sneg može polomiti grančice i oštetiti biljke, iako je jetrenka niska i kompaktna, pa je ovaj rizik manji. Mnogo veći problem predstavlja formiranje ledene kore na površini zemlje ili direktno na biljkama. Ledena kora je nepropusna za vazduh i može izazvati „gušenje“ biljke, odnosno dovesti do anaerobnih uslova u zoni korena, što uzrokuje truljenje. Takođe, led može mehanički oštetiti biljno tkivo.
Ako se formira debela ledena kora, treba izbegavati njeno razbijanje silom, jer se tako mogu oštetiti pupoljci i listovi ispod nje. Ako je kora samo na snegu iznad biljaka, uglavnom ne predstavlja veliki problem. Međutim, ako se led formirao direktno na zemlji oko biljke usled zaleđene kiše ili topljenja i ponovnog smrzavanja, situacija je ozbiljnija. Ponekad posipanje tankog sloja peska ili pepela može pomoći da sunce brže otopi led. Najvažnije je osigurati dobru drenažu još prilikom sadnje, jer će to sprečiti zadržavanje vode na površini i njeno kasnije smrzavanje.
Prezimljavanje jetrenke u saksijama
Biljke posađene u saksije i kontejnere mnogo su osetljivije na niske temperature od onih u bašti. Korenov sistem u saksiji nije zaštićen velikom masom okolne zemlje, već je izložen hladnoći sa svih strana. Zbog toga, plemenita jetrenka u saksiji zahteva posebne mere zaštite tokom zime. Ostavljanje saksije na otvorenom bez ikakve zaštite, posebno ako se radi o manjim posudama, gotovo sigurno će dovesti do potpunog smrzavanja korena i propadanja biljke.
Postoji nekoliko metoda za zaštitu biljaka u saksijama. Jedna od najjednostavnijih je ukopavanje saksije u zemlju u nekom zaštićenom delu bašte. Saksiju treba ukopati do gornje ivice, a površinu zemlje u saksiji i oko nje dodatno malčirati lišćem ili slamom. Na ovaj način, zemlja u bašti služi kao izolator za koren u saksiji. U proleće, saksiju treba pažljivo iskopati pre nego što biljka krene sa intenzivnim rastom.
Druga metoda je grupisanje saksija. Više saksija se postavi jedna uz drugu, uz severni ili istočni zid kuće, koji će ih štititi od zimskog sunca i vetra. Praznine između saksija se mogu ispuniti lišćem, slamom, stiroporom ili nekim drugim izolacionim materijalom. Ceo sklop se zatim može omotati jutom ili agrotekstilom kako bi se stvorila dodatna zaštita. Važno je da materijal za omotavanje bude prozračan kako bi se sprečila kondenzacija i pojava buđi.
Prezimljavanje u negrejanim prostorijama, kao što su hladne garaže, podrumi ili zastakljene terase, takođe je dobra opcija. Idealna temperatura za prezimljavanje je između 0 i 5°C. Prostorija mora biti dovoljno hladna da biljka ostane u stanju mirovanja, ali temperatura ne sme padati znatno ispod nule. Tokom zimskog mirovanja, zalivanje treba svesti na apsolutni minimum. Dovoljno je zaliti tek toliko da se supstrat ne osuši u potpunosti, možda jednom mesečno ili ređe. Previše vlage u hladnoj prostoriji sigurno dovodi do truljenja.
