Čičoka je poznata kao izuzetno otporna i zdrava biljka, koja je u poređenju sa mnogim drugim povrtarskim kulturama znatno manje podložna napadu bolesti i štetočina. Njena prirodna otpornost i bujan rast često joj omogućavaju da prevaziđe manje probleme bez značajnijeg uticaja na prinos. Međutim, u uslovima intenzivne monokulture, nepravilne agrotehnike ili nepovoljnih vremenskih prilika, mogu se javiti određeni patogeni i štetočine koji mogu naneti ekonomski značajne štete. Poznavanje najčešćih problema, kao i primena preventivnih mera, ključni su za očuvanje zdravlja useva i osiguranje stabilnog prinosa.
Iako je lista bolesti koje napadaju čičoku relativno kratka, određeni gljivični patogeni mogu predstavljati ozbiljnu pretnju, posebno u vlažnim i toplim uslovima. Najznačajnija bolest koja može izazvati propadanje biljaka i krtola je bela trulež, čiji je prouzrokovač gljiva Sclerotinia sclerotiorum. Ova bolest se manifestuje pojavom vodenastih pega na donjem delu stabljike, koje se brzo šire i prekrivaju belom, paučinastom micelijom. Zaraženo tkivo truli, što dovodi do venuća i sušenja cele biljke. Na krtolama, kako u polju tako i u skladištu, izaziva meku, vodenastu trulež.
Pepelnica je još jedna gljivična bolest koja se može javiti na čičoki, pre svega u uslovima visoke vlažnosti vazduha i umerenih temperatura, obično krajem leta. Prepoznaje se po karakterističnoj beloj, brašnastoj prevlaci na licu listova. Iako obično ne izaziva propadanje biljke, jaka zaraza može smanjiti fotosintetsku aktivnost lišća, što indirektno utiče na smanjenje prinosa, jer biljka stvara manje hranljivih materija za skladištenje u krtolama.
Pored gljivičnih, mogu se javiti i određene bakterijske bolesti, mada su one ređe. Bakterioze mogu izazvati pege na listovima ili trulež stabljike i krtola. Preventivne mere, kao što su poštovanje plodoreda, sadnja zdravog sadnog materijala i izbegavanje preteranog đubrenja azotom, od ključnog su značaja za sprečavanje pojave kako gljivičnih, tako i bakterijskih oboljenja. Održavanje dobre cirkulacije vazduha unutar useva, sadnjom na preporučenom razmaku, takođe smanjuje rizik od zaraze.
Zdravstveno stanje useva u velikoj meri zavisi od uslova u kojima se gaji. Na teškim, slabo dreniranim zemljištima gde se voda dugo zadržava, rizik od pojave truleži korena i krtola je drastično povećan. Stoga, odabir odgovarajuće parcele i pravilna priprema zemljišta predstavljaju prvu i najvažniju liniju odbrane od bolesti. Redovno praćenje useva omogućava rano uočavanje problema i pravovremeno reagovanje.
Preventivne mere zaštite
Najefikasniji pristup u borbi protiv bolesti i štetočina čičoke nije lečenje, već prevencija. Primena preventivnih agrotehničkih mera može značajno smanjiti rizik od pojave problema i eliminisati potrebu za korišćenjem hemijskih sredstava. Osnovna i najvažnija preventivna mera je poštovanje plodoreda. Čičoku ne treba gajiti na istoj parceli više godina zaredom, a preporučena pauza je najmanje 3-4 godine. Ovo prekida ciklus razvoja bolesti i štetočina specifičnih za ovu kulturu, čije se zarazne forme nakupljaju u zemljištu.
Korišćenje zdravog i sertifikovanog sadnog materijala je od suštinskog značaja. Krtole koje se koriste za sadnju moraju biti potpuno zdrave, bez ikakvih znakova truleži, pega ili oštećenja. Sadnjom zaraženih krtola, patogen se direktno unosi na parcelu i stvara se početni izvor infekcije za ceo usev. Ukoliko se koristi sopstveni sadni materijal, treba ga pažljivo pregledati i sortirati pre sadnje.
Optimalna gustina sadnje je takođe važan faktor prevencije. Pregust usev otežava strujanje vazduha, što dovodi do dužeg zadržavanja vlage na listovima i stabljikama i stvara idealne uslove za razvoj gljivičnih bolesti poput pepelnice i bele truleži. Sadnja na preporučenom međurednom razmaku i razmaku u redu omogućava biljkama da se brže prosuše nakon kiše ili zalivanja, čime se smanjuje rizik od infekcije.
Uravnoteženo đubrenje igra ključnu ulogu u otpornosti biljaka. Prekomerna upotreba azota dovodi do stvaranja bujnog, ali nežnog biljnog tkiva koje je podložnije napadu bolesti i štetočina. S druge strane, adekvatna ishrana, sa dovoljno fosfora i posebno kalijuma, jača ćelijske zidove i povećava opštu otpornost biljke. Redovno uklanjanje korova takođe doprinosi prevenciji, jer korovi mogu biti domaćini za mnoge bolesti i štetočine, a takođe smanjuju provetravanje useva.
Najčešće štetočine
Iako čičoku napada manji broj štetočina u poređenju sa drugim kulturama, neke od njih mogu izazvati značajne štete. Od insekata, problem mogu predstavljati lisne vaši, koje se obično javljaju u kolonijama na naličju listova i na vrhovima mladih izdanaka. One sišu biljne sokove, što dovodi do slabljenja biljke, deformacije i uvijanja listova. Pored direktne štete, lisne vaši su i prenosioci virusa, a izlučivanjem „medne rose“ stvaraju podlogu za razvoj gljiva čađavica.
Podzemne štetočine mogu naneti najveću ekonomsku štetu jer napadaju krtole, koje su glavni proizvod. Žičnjaci, larve skočibuba, buše hodnike u krtolama, čime smanjuju njihovu tržišnu vrednost i otvaraju put za ulazak patogena koji izazivaju trulež. Rovci takođe mogu oštetiti krtole, kao i koren, hraneći se njima. Suzbijanje ovih štetočina je teško i zahteva integrisani pristup, uključujući pravilnu obradu zemljišta i plodored.
Od sisara, najveću štetu na krtolama mogu pričiniti poljski miševi i voluharice. Ove životinje se hrane krtolama tokom zime, bušeći hodnike u zemljištu i praveći značajne štete, ponekad uništavajući i veći deo prinosa. Kontrola glodara je veliki izazov, a može uključivati postavljanje mamaca, klopki, korišćenje repelenata ili podsticanje prisustva prirodnih neprijatelja kao što su ptice grabljivice.
Na nekim područjima, puževi takođe mogu predstavljati problem, posebno u vlažnim uslovima i na mladim biljkama. Oni se hrane lišćem, ostavljajući za sobom nepravilne rupe i sluzav trag. Iako retko uzrokuju veliku štetu na odraslim biljkama čičoke, mogu značajno oštetiti tek iznikle biljke. Suzbijanje puževa može se vršiti ručnim sakupljanjem, postavljanjem barijera ili korišćenjem odgovarajućih mamaca (limacida).
Biološke mere suzbijanja
Biološke mere suzbijanja predstavljaju ekološki prihvatljiv pristup kontroli bolesti i štetočina, koji se zasniva na korišćenju prirodnih neprijatelja, korisnih mikroorganizama i biljnih preparata. Ovaj pristup je u skladu sa principima održive poljoprivrede i idealan je za organsku proizvodnju. Jedna od osnovnih bioloških mera je podsticanje i očuvanje populacije prirodnih neprijatelja štetočina, kao što su bubamare i zlatooke, koje se hrane lisnim vašima. To se postiže izbegavanjem upotrebe insekticida širokog spektra i sadnjom cvetnica koje privlače korisne insekte.
Upotreba bioloških preparata na bazi korisnih mikroorganizama je sve popularnija. Postoje bio-fungicidi koji sadrže sojeve gljiva ili bakterija (npr. Bacillus subtilis, Trichoderma spp.) koje su antagonisti štetnim patogenima. Ovi preparati se primenjuju preventivno, prskanjem biljaka ili tretiranjem zemljišta, i deluju tako što sprečavaju razvoj ili aktivno uništavaju patogene gljive. Njihova prednost je u tome što su bezbedni za ljude i okolinu i ne stvaraju rezistentnost.
Protiv insekata se mogu koristiti biljni insekticidi, odnosno preparati napravljeni od biljaka koje imaju insekticidno ili repelentno dejstvo. Na primer, preparat na bazi koprive može se koristiti za suzbijanje lisnih vaši, dok se veruje da miris belog luka ili kadifice odbija neke štetočine. Iako je njihova efikasnost često manja i kraćeg su dejstva od sintetičkih insekticida, redovnom upotrebom mogu dati dobre rezultate u sistemu integralne zaštite, posebno u baštama.
Za suzbijanje podzemnih štetočina, kao što su nematode, mogu se koristiti biljke „zamke“ ili biljke koje imaju nematocidno dejstvo, poput kadifice (Tagetes). Sadnjom kadifice kao međukulture ili preduseva, može se značajno smanjiti populacija štetnih nematoda u zemljištu. Takođe, primena entomopatogenih nematoda, koje su prirodni paraziti larvi insekata, predstavlja efikasan biološki način za kontrolu štetočina kao što su rovci i grčice.
Integrisana zaštita
Integrisana zaštita bilja (IPM – Integrated Pest Management) predstavlja sveobuhvatan pristup upravljanju bolestima i štetočinama, koji kombinuje različite metode kontrole – agrotehničke, biološke, mehaničke i hemijske – na način koji je ekonomski isplativ, ekološki prihvatljiv i socijalno održiv. Osnova integrisane zaštite je redovno praćenje stanja useva i nivoa populacije štetočina. Hemijske mere se primenjuju tek kao poslednja opcija, kada se proceni da štete mogu preći prag ekonomske štetnosti.
U kontekstu uzgoja čičoke, primena principa integrisane zaštite počinje preventivnim merama koje su već opisane: pravilan plodored, korišćenje zdravog materijala, uravnoteženo đubrenje i optimalna gustina useva. Ove mere stvaraju zdravo okruženje i otporne biljke, smanjujući potrebu za direktnim intervencijama. Redovnim pregledom useva, proizvođač može na vreme uočiti pojavu problema i doneti odluku o daljim koracima.
Ukoliko se pojave štetočine, prednost se daje mehaničkim i biološkim merama. To može uključivati ručno sakupljanje insekata ili puževa na manjim površinama, postavljanje lovnih klopki, ili primenu bioloških preparata. Cilj je održati populaciju štetočina ispod praga štetnosti, a ne potpuno ih eliminisati, jer su one deo agro-ekosistema i hrana za korisne organizme.
Primena hemijskih pesticida se sprovodi samo u krajnjoj nuždi, i to ciljano, koristeći sredstva koja su selektivna, odnosno deluju na ciljanu štetočinu, a što manje štete korisnim insektima. Važno je strogo se pridržavati uputstava proizvođača o dozi, vremenu primene i karenci – periodu koji mora proći od poslednjeg tretmana do berbe. Integrisani pristup osigurava dugoročnu održivost proizvodnje, čuvajući zdravlje ljudi i životne sredine.
