Svetlost je osnovni izvor energije za sve zelene biljke i pokretač procesa fotosinteze, putem kojeg se neorganske materije pretvaraju u organska jedinjenja neophodna za rast i razvoj. Za dunju, kao heliofitnu (svetloljubivu) voćnu vrstu, obezbeđivanje dovoljne količine direktne sunčeve svetlosti je od presudnog značaja za postizanje visokih prinosa i, što je još važnije, izvanrednog kvaliteta plodova. Nedostatak svetlosti negativno utiče na sve aspekte života biljke, od formiranja cvetnih pupoljaka, preko oplodnje i zametanja plodova, pa sve do njihove krupnoće, boje i hemijskog sastava. Zbog toga se pri planiranju i podizanju zasada, kao i tokom njegove eksploatacije, mora voditi računa o maksimalnom iskorišćenju sunčeve energije.
Intenzitet i trajanje sunčevog zračenja direktno utiču na proces fotosinteze. Listovi koji su dobro osunčani imaju znatno veću stopu fotosintetske aktivnosti u poređenju sa listovima u senci. Kao rezultat, stablo proizvodi više ugljenih hidrata (šećera), koji služe kao gradivni materijal za rast mladara, korena i plodova, ali i kao izvor energije za sve životne procese. U uslovima slabe osvetljenosti, fotosinteza je smanjena, biljka stvara manje hrane, što dovodi do slabijeg rasta, tanjih i izduženih mladara, i manje diferencijacije cvetnih pupoljaka.
Kvalitet plodova je direktno srazmeran količini svetlosti koju dobijaju. Plodovi koji se razvijaju na dobro osunčanim delovima krune su krupniji, imaju intenzivniju žutu boju pokožice i znatno veći sadržaj šećera. Upravo taj šećer, u kombinaciji sa organskim kiselinama, daje dunji karakterističan, slatko-nakiseo ukus. Pored toga, sunčeva svetlost je neophodna za sintezu aromatičnih jedinjenja koja su odgovorna za prepoznatljiv i opojan miris zrele dunje. Plodovi iz unutrašnjosti krune, koji su stalno u senci, ostaju sitniji, zelenkaste boje, kiseliji i sa slabije izraženom aromom.
Pored uticaja na fotosintezu i kvalitet plodova, svetlost ima i važnu fitosanitarnu ulogu. Dobro osvetljena i provetrena kruna se brže suši nakon kiše ili rose. Ovo stvara nepovoljne uslove za razvoj mnogih gljivičnih bolesti, kao što su pegavost lista ili monilija, čije spore klijaju i ostvaruju infekciju upravo u uslovima visoke vlažnosti. Zasenjeni, unutrašnji delovi krune ostaju duže vlažni, što ih čini idealnim mestom za razvoj i širenje patogena. Dakle, obezbeđivanjem dobre osvetljenosti direktno se doprinosi boljem zdravstvenom stanju zasada i smanjuje se potreba za hemijskim tretmanima.
Izbor položaja i orijentacija redova
Prvi i najvažniji korak u obezbeđivanju dovoljne količine svetlosti za zasad dunje jeste pravilan izbor lokacije, odnosno položaja za sadnju. Dunja zahteva otvorene, osunčane položaje, gde će tokom većeg dela dana biti izložena direktnom sunčevom zračenju. Treba izbegavati severne padine, koje su generalno hladnije i dobijaju manje sunca, kao i položaje koji se nalaze u senci visokih šuma, brda ili objekata. Južne, jugoistočne i jugozapadne ekspozicije su idealne za gajenje dunje, jer omogućavaju maksimalno iskorišćenje sunčeve svetlosti tokom celog dana.
Prilikom podizanja većih, plantažnih zasada, orijentacija redova takođe igra značajnu ulogu u raspodeli svetlosti. U našim geografskim širinama, najboljom orijentacijom redova smatra se pravac sever-jug. Kod ovakve orijentacije, sunce ujutru obasjava istočnu stranu redova, a popodne zapadnu stranu. Na ovaj način se postiže najravnomernija osvetljenost obe strane špalira tokom dana i izbegava se da jedan red baca dugu senku na drugi. Orijentacija istok-zapad je manje povoljna, jer je južna strana reda izložena jakom suncu tokom celog dana, dok je severna strana gotovo uvek u senci.
Pored ekspozicije i orijentacije, treba voditi računa i o nagibu terena. Blago nagnuti tereni su pogodniji od potpuno ravnih, jer omogućavaju bolje oticanje hladnog vazduha i smanjuju rizik od kasnih prolećnih mrazeva. Takođe, na nagnutim terenima, čak i pri orijentaciji istok-zapad, osvetljenost može biti bolja nego na ravnom. Ipak, na terenima sa velikim nagibom, sadnju treba izvoditi poprečno u odnosu na nagib, kako bi se sprečila erozija zemljišta.
Pravilan izbor položaja je dugoročna odluka koja se ne može lako promeniti. Greška načinjena u ovoj fazi, kao što je podizanje zasada na senovitom mestu, pratiće proizvođača tokom čitavog veka eksploatacije voćnjaka i biće konstantno ograničavajući faktor za postizanje dobrih rezultata. Zato je detaljna analiza uslova lokacije pre sadnje od presudnog značaja za uspeh u gajenju dunje.
Razmak sadnje i uzgojni oblik
Nakon izbora lokacije, sledeći faktor koji direktno utiče na količinu svetlosti koju će svako pojedinačno stablo dobiti jeste razmak sadnje. Gustina sadnje mora biti takva da omogući svakom stablu dovoljno prostora za razvoj krune, a da pri tom ne dođe do preklapanja i međusobnog zasenjivanja susednih stabala kada dostignu punu veličinu. Previše gusta sadnja, iako u početku može dati veći prinos po hektaru, dugoročno dovodi do formiranja zasenjenog i neproduktivnog donjeg dela krune, pogoršanja kvaliteta plodova i povećane pojave bolesti.
Razmak sadnje zavisi od više faktora: bujnosti sorte i podloge, plodnosti zemljišta i, što je najvažnije, odabranog uzgojnog oblika. Za dunju se najčešće koriste uzgojni oblici koji formiraju otvorenu i dobro osvetljenu krunu. Najpopularniji oblik je kotlasta kruna ili „vaza“. Ovaj oblik nema centralnu provodnicu (vođicu), već se sastoji od 3-4 osnovne skeletne grane koje polaze sa debla i šire se u stranu. Time se otvara središnji deo krune, omogućavajući prodor svetlosti do svih njenih delova.
Drugi mogući uzgojni oblici su poboljšana piramidalna kruna ili vretenasti žbun. Koji god oblik da se odabere, cilj je isti: formirati skelet krune koji će omogućiti maksimalnu izloženost listne površine suncu. Preporučeni razmaci sadnje za dunju se kreću od 4 do 5 metara između redova, i od 2.5 do 4 metra unutar reda. Na plodnijim zemljištima i za bujnije kombinacije bira se veći razmak, dok se na siromašnijim zemljištima može ići na nešto gušću sadnju.
Pravilno definisan razmak sadnje i odabir adekvatnog uzgojnog oblika stvaraju preduslove za dobru osvetljenost. Međutim, da bi se ti preduslovi iskoristili, neophodno je redovno i pravilno orezivanje, kojim se održava željeni oblik krune i sprečava njeno zagušćivanje.
Orezivanje za bolju osvetljenost
Orezivanje je najvažnija pomotehnička mera kojom se direktno reguliše količina svetlosti koja prodire u unutrašnjost krune. Čak i ako su svi prethodni uslovi (položaj, razmak) optimalni, bez redovnog orezivanja kruna će postati previše gusta, zagušena, a unutrašnji delovi će ostati u potpunoj senci. Orezivanjem se uklanja višak grana i grančica, čime se kruna proređuje i otvara za prodor svetlosti i vazduha. Glavni cilj rezidbe je uspostavljanje i održavanje ravnoteže između rasta i rodnosti, uz postizanje optimalne osvetljenosti.
Zimska rezidba, koja se obavlja u periodu mirovanja, ključna je za održavanje strukture krune. Tokom ove rezidbe uklanjaju se sve suve, polomljene, bolesne i isprepletane grane. Takođe se uklanjaju i vodopije (vertikalni, nerodni mladari) koje su rasle tokom prethodne vegetacije i koje zagušuju krunu. Vrši se proređivanje suvišnih grana, posebno onih koje rastu ka unutrašnjosti krune i zasenjuju druge delove. Cilj je da se nakon rezidbe, slikovito rečeno, „ptica može proleteti kroz krunu“, što znači da je ona dovoljno retka da svetlost može dopreti do svih njenih delova.
Pored zimske, veoma važna je i letnja ili zelena rezidba. Ona se izvodi tokom vegetacije i podrazumeva uklanjanje suvišnih mladara (vodopija) dok su još mladi i zeljasti. Uklanjanjem ovih mladara na vreme sprečava se nepotrebno trošenje hranljivih materija i energije, ali se pre svega sprečava zasenjivanje plodova i rodnih grančica koje se nalaze ispod njih. Zelena rezidba direktno poboljšava osvetljenost plodova, što se pozitivno odražava na njihovu boju, krupnoću i sadržaj šećera. Takođe, poboljšava se provetravanje, što smanjuje rizik od bolesti.
Pravilna tehnika orezivanja podrazumeva pravljenje čistih i glatkih rezova, neposredno do osnove grane ili do bočnog pupoljka. Ostavljanje patrljaka nije poželjno, jer oni teško zarastaju i predstavljaju mesto za razvoj bolesti. Intenzitet rezidbe treba prilagoditi bujnosti i rodnosti stabla. Stabla koja su bujnija orezuju se jače, dok se slabije bujna i rodnija stabla orezuju umerenije. Redovnom i stručnom rezidbom, svetlost postaje saveznik proizvođača u postizanju vrhunskog kvaliteta dunje.
Posledice nedostatka svetlosti
Nedovoljna osvetljenost krune dovodi do niza negativnih posledica koje se odražavaju na celokupnu proizvodnju. Prva i najočiglednija posledica je smanjena rodnost. U uslovima slabe svetlosti, diferencijacija, odnosno formiranje cvetnih (rodnih) pupoljaka je značajno smanjena. Mladari koji rastu u senci ostaju tanki, izduženi i ne uspevaju da formiraju cvetne pupoljke. Cvetanje i zametanje plodova su takođe slabiji. Kao rezultat, rod se koncentriše samo na perifernim, dobro osunčanim delovima krune, dok unutrašnjost i donji delovi postaju potpuno neproduktivni.
Kvalitet plodova drastično opada sa smanjenjem osvetljenosti. Kao što je već pomenuto, plodovi iz senke su sitni, loše obojeni, sa manje šećera i slabijom aromom. Takvi plodovi nemaju tržišnu vrednost i mogu se koristiti samo za industrijsku preradu, gde postižu znatno nižu cenu. Pored toga, plodovi iz zasenjenih delova su osetljiviji na napad bolesti, posebno na moniliju, jer se na njima duže zadržava vlaga.
Zdravstveno stanje stabla takođe trpi u uslovima loše osvetljenosti. Zbog povećane vlažnosti, u gustim i zasenjenim krunama stvaraju se idealni uslovi za razvoj gljivičnih bolesti. Stabla su podložnija napadu pegavosti lista, pepelnice i drugih patogena. Primena pesticida je otežana i manje efikasna, jer sredstvo ne može da prodre do svih delova krune. Dugoročno, nedostatak svetlosti dovodi do slabljenja opšte kondicije stabala, njihovog bržeg starenja i propadanja.
Ekonomska isplativost proizvodnje je direktno ugrožena nedostatkom svetlosti. Manji prinos, lošiji kvalitet plodova, povećani troškovi zaštite i kraći životni vek zasada – sve su to faktori koji negativno utiču na profitabilnost. Zbog toga je investiranje u mere koje obezbeđuju dobru osvetljenost, od pravilnog izbora lokacije do redovne i stručne rezidbe, jedna od najvažnijih i najisplativijih investicija u proizvodnji dunje. Svetlost je besplatan resurs, a umeće njenog maksimalnog iskorišćenja je ono što odvaja uspešne od neuspešnih proizvođača.
