Trolisni poncirus je nadaleko poznat kao najotporniji predstavnik porodice citrusa, sposoban da preživi temperature i do -25°C, što ga čini jedinstvenim u svetu agruma. Njegova sposobnost da izdrži oštre zime ključna je za njegovu upotrebu kao podloge za kalemljenje plemenitih sorti u hladnijim klimatskim područjima. Međutim, iako su odrasle biljke izuzetno izdržljive, mlade sadnice i biljke gajene u nepovoljnim uslovima mogu biti osetljive na zimske ekstreme. Zbog toga je pravilna priprema za zimski period i razumevanje fiziologije otpornosti na mraz od suštinskog značaja za uspešan uzgoj i dugovečnost ove fascinantne biljke.
Otpornost na mraz nije statična osobina, već proces koji se naziva kaljenje, a koji se odvija tokom jeseni. Kako se dani skraćuju i temperature opadaju, u biljci se dešavaju složene biohemijske promene. Koncentracija šećera i drugih rastvorljivih materija u ćelijskom soku raste, što deluje kao prirodni antifriz i snižava tačku smrzavanja. Istovremeno, menjaju se i membrane ćelija, postajući elastičnije i otpornije na oštećenja od kristala leda. Pravilna nega tokom vegetacije, posebno jesenje đubrenje kalijumom, direktno doprinosi uspešnosti ovog procesa.
Priprema biljke za zimu počinje već krajem leta. Smanjenje zalivanja i prekid đubrenja azotom signaliziraju biljci da uspori rast i započne sa pripremama za mirovanje. Mladi, zeleni izbojci koji bi se formirali kasno u jesen ne bi imali vremena da sazru (odrvene) i bili bi prve žrtve zimskih mrazeva. Zato je važno omogućiti biljci da na vreme završi svoj vegetacioni ciklus i uđe u zimu u dobroj kondiciji.
Iako su odrasle biljke otporne, dodatne mere zaštite mogu biti korisne, posebno u ekstremno hladnim klimatskim uslovima ili za posebno vredne primerke. Malčiranje, zaštita stabla i korišćenje agrotekstila su neke od tehnika koje mogu pomoći biljci da lakše prebrodi zimu. Nakon zimskog perioda, pravilna nega u rano proleće pomaže biljci da se oporavi od eventualnih oštećenja i uspešno započne novu vegetacionu sezonu.
Fiziologija otpornosti na mraz
Otpornost trolisnog poncirussa na niske temperature je rezultat složenih fizioloških i biohemijskih adaptacija. Jedan od ključnih mehanizama je akumulacija osmotski aktivnih supstanci, pre svega šećera (kao što su saharoza i rafinoza) i aminokiseline prolina, u ćelijama. Povećanjem koncentracije ovih materija, snižava se tačka smrzavanja ćelijskog soka. To znači da voda unutar ćelija može ostati u tečnom stanju i na temperaturama ispod nule, čime se sprečava formiranje fatalnih kristala leda unutar same ćelije.
Još članaka na ovu temu
Drugi važan mehanizam je kontrolisano formiranje leda u međućelijskim prostorima, a ne unutar ćelija. Kada temperatura padne, voda u međućelijskim prostorima se prva ledi. Ovo stvara gradijent vodenog potencijala, koji povlači vodu iz ćelija u te međućelijske prostore. Na taj način, ćelije dehidriraju, a koncentracija rastvorenih materija u njima dodatno raste, što još više snižava tačku smrzavanja. Iako dehidracija može biti stresna, ona je manje štetna od intracelularnog leđenja.
Membrane ćelija takođe prolaze kroz značajne promene tokom procesa kaljenja. Povećava se udeo nezasićenih masnih kiselina u lipidnom sastavu membrana. Ovo čini membrane fluidnijim i elastičnijim na niskim temperaturama, sprečavajući njihovo pucanje usled mehaničkog stresa koji izazivaju kristali leda i dehidracija. Stabilnost membrana je ključna za preživljavanje ćelije tokom zimskih uslova.
Ovi procesi adaptacije su postepeni i indukovani su promenama u spoljašnjoj sredini, pre svega skraćivanjem dužine dana (fotoperiod) i postepenim padom temperature tokom jeseni. Nagli, rani jesenji mrazevi mogu biti opasniji od niskih temperatura usred zime, jer biljka još uvek nije imala dovoljno vremena da se potpuno aklimatizuje. Zato je važno da proces kaljenja teče neometano, bez naglih promena koje bi mogle poremetiti ove složene fiziološke mehanizme.
Priprema biljke za zimski period
Aktivna priprema trolisnog poncirussa za zimu počinje već krajem leta. Od avgusta meseca, potrebno je postepeno smanjivati intenzitet zalivanja. Time se biljci šalje signal da vegetaciona sezona prilazi kraju i da treba da uspori rast. Prestanak rasta novih izbojaka omogućava postojećim granama da sazru i odrvene, što je osnovni preduslov za otpornost na mraz. Zeleni, zeljasti delovi biljke su izuzetno osetljivi i lako izmrzavaju.
Još članaka na ovu temu
Đubrenje igra ključnu ulogu u pripremi za zimu. Najkasnije do početka septembra, treba prestati sa primenom đubriva koja sadrže azot. Azot podstiče bujan vegetativni rast, što je u ovom periodu godine izuzetno nepoželjno. Umesto toga, preporučuje se primena jesenjeg đubriva bogatog fosforom (P) i kalijumom (K). Kalijum jača ćelijske zidove, pospešuje nakupljanje šećera u ćelijama i generalno povećava otpornost biljke na niske temperature.
U jesen, pre dolaska prvih jakih mrazeva, važno je ukloniti sve suve, polomljene ili bolesne grane. Ove grane mogu biti mesto prezimljavanja patogena, a takođe se lako lome pod teretom snega, stvarajući dodatna oštećenja na biljci. Takođe je korisno sakupiti i uništiti opalo lišće oko biljke, jer se i u njemu mogu kriti spore gljivica koje bi mogle izazvati infekciju na proleće.
Jedna od najvažnijih mera pripreme, posebno za mlade biljke, jeste malčiranje. Nakon što opadne lišće i zemlja se malo ohladi, oko osnove biljke treba rasprostreti debeo sloj organskog malča (lišće, slama, kora drveta, borove iglice) debljine 10-15 centimetara. Ovaj sloj deluje kao izolator, štiteći plitko korenje i korenov vrat od smrzavanja i naglih promena temperature. Malč treba postaviti u širokom krugu oko biljke, ali ostaviti nekoliko centimetara prostora direktno oko stabla kako bi se sprečilo truljenje.
Metode zaštite mladih i osetljivih biljaka
Mlade biljke, starosti do tri godine, znatno su osetljivije na niske temperature od odraslih, dobro ukorenjenih primeraka. Njihov korenov sistem je još uvek plitak, a stablo i grane tanji i manje otporni. Zbog toga, tokom prvih nekoliko zima, one zahtevaju dodatnu zaštitu. Pored obaveznog malčiranja zone korena, preporučuje se i zaštita nadzemnog dela. Jednostavan način je da se oko biljke pobodu tri ili četiri koca i da se oko njih obmota agrotekstil (agril), juta ili neki drugi prozračni materijal.
Ova zaštitna barijera stvara mikro-klimu oko biljke, štiteći je od ledenog vetra i smanjujući ekstremne temperaturne oscilacije. Važno je da materijal bude prozračan kako bi se omogućila cirkulacija vazduha i sprečila kondenzacija vlage, koja bi mogla dovesti do razvoja bolesti. Vrh zaštite treba ostaviti blago otvorenim ili koristiti materijal koji propušta vazduh. Postavljanje zaštite se vrši nakon prvih slabijih mrazeva, a uklanja se u rano proleće, kada prođe opasnost od jakih mrazeva.
Zaštita stabla je takođe važna mera, jer kora mladih biljaka može popucati usled naglih promena temperature, posebno tokom sunčanih zimskih dana kada se stablo zagreje, a zatim tokom noći naglo ohladi. Ovo se može sprečiti obmotavanjem stabla jutanim trakama, trskom ili specijalnim zaštitnim mrežicama. Krečenje stabla mešavinom gašenog kreča, vode i sumpora takođe je tradicionalna i efikasna metoda. Bela boja odbija sunčeve zrake, sprečava pregrevanje kore i deluje kao blagi dezinficijens.
Biljke koje se gaje u saksijama su posebno osetljive, jer je njihov korenov sistem izložen niskim temperaturama sa svih strana. Najbolje rešenje je da se saksija tokom zime unese u negrejanu, ali zaštićenu prostoriju, kao što je garaža, podrum ili zastakljena terasa, gde temperatura ne pada ispod nule. Ukoliko to nije moguće, saksiju treba što bolje izolovati. Može se ukopati u zemlju u bašti, ili se može obmotati sa više slojeva jute, stiropora ili pucketave folije i postaviti na podlogu od drveta ili stiropora kako bi se izbegao direktan kontakt sa smrznutim tlom.
Nega nakon zimskog mirovanja
Sa dolaskom proleća i porastom temperatura, biljka se postepeno budi iz zimskog mirovanja. To je period kada joj treba posvetiti posebnu pažnju kako bi se oporavila od zimskog stresa i pripremila za novu vegetacionu sezonu. Zaštitne materijale, poput agrotekstila ili jute, treba ukloniti postepeno, najbolje tokom oblačnih dana, kako bi se biljka privikla na jače sunce i izbegle opekotine na kori i listovima. Naglo izlaganje jakom prolećnom suncu može biti šok za biljku.
Nakon uklanjanja zimske zaštite, potrebno je pažljivo pregledati celu biljku. Svi delovi koji su tokom zime oštećeni mrazom, polomljeni ili suvi, moraju se orezati. Ovi delovi se prepoznaju po smeđoj ili crnoj boji i nedostatku znakova života. Rez treba napraviti do zdravog, zelenog dela drveta. Ovom sanitarnom rezidbom uklanjaju se potencijalni izvori zaraze i podstiče se rast novih, zdravih izbojaka iz nižih, neoštećenih delova.
Kada krene vegetacija, vreme je za prvu prolećnu prihranu. Nakon duge zime, biljci su potrebne hranljive materije da povrati snagu i započne sa rastom. Primena izbalansiranog NPK đubriva ili dodavanje sloja komposta oko biljke obezbediće joj neophodnu energiju. Takođe, sa početkom rasta, treba početi i sa redovnim zalivanjem, prilagođavajući učestalost vremenskim uslovima i vlažnosti zemljišta.
Proleće je takođe vreme za proveru stanja malča. Stari, sabijeni sloj malča treba razgrnuti kako bi se omogućilo da se zemlja brže zagreje. Nakon što se zemlja zagreje i prosuši, može se dodati novi sloj svežeg malča, koji će tokom predstojeće sezone čuvati vlagu, sprečavati rast korova i održavati povoljnu temperaturu zemljišta. Pravilnom negom u proleće, biljci se pruža najbolji mogući start za uspešnu godinu.
