Prezimljavanje trnjine

Trnjina je autohtona evropska vrsta, savršeno prilagođena klimatskim uslovima našeg podneblja, uključujući i oštre zime sa niskim temperaturama i snegom. Njena izuzetna otpornost na mraz jedna je od ključnih karakteristika koje je čine lakom za uzgoj i nezahtevnom biljkom. Odrasli, dobro ukorenjeni grmovi trnjine bez ikakvih problema podnose temperature i do -30°C, te im u principu nije potrebna nikakva posebna zaštita tokom zime. Ipak, određene pripremne radnje u jesen, kao i posebna pažnja posvećena mladim, tek posađenim biljkama, mogu doprineti njihovom boljem zdravlju, smanjiti potencijalne zimske štete i osigurati snažan početak rasta na proleće. Razumevanje kako biljka ulazi u period mirovanja i šta joj je potrebno za uspešno prezimljavanje omogućava baštovanima da preduzmu jednostavne, ali efikasne korake.

Priprema trnjine za zimu počinje već u kasno leto i ranu jesen. U ovom periodu, važno je prestati sa prihranom, posebno azotnim đubrivima, jer ona podstiču rast novih, mladih izdanaka. Ovi izdanci ne bi stigli da adekvatno odrvene i sazru pre dolaska mrazeva, što bi ih učinilo izuzetno osetljivim na izmrzavanje. Biljci treba omogućiti da postepeno uspori svoj rast i preusmeri energiju na sazrevanje postojećih grana i skladištenje rezervnih hranljivih materija u korenu i stablu, što je ključno za prezimljavanje i prolećni rast.

Jedna od najvažnijih mera jesenje pripreme je temeljna sanitarna kontrola i čišćenje prostora oko grma. Nakon opadanja lišća, potrebno je sakupiti svo lišće, opale plodove i polomljene grančice ispod i oko biljke. Ovaj biljni otpad može biti skrovište za prezimljujuće forme štetočina i spore gljivičnih bolesti, koje bi predstavljale izvor zaraze na proleće. Uklanjanjem i uništavanjem ovog materijala (najbolje spaljivanjem) značajno se smanjuje rizik od pojave bolesti u narednoj vegetacionoj sezoni.

Poslednje jesenje zalivanje, poznato i kao „zimsko zalivanje“, može biti korisno, posebno ako je jesen bila suva. Iako je biljka u stanju mirovanja, njen korenov sistem ostaje aktivan sve dok se zemlja ne zaledi. Dovoljna količina vlage u zemljištu pre dolaska jakih mrazeva pomaže korenu da lakše podnese niske temperature i sprečava fiziološku sušu – stanje kada biljka gubi vodu isparavanjem kroz stablo i grane, a ne može je nadoknaditi iz zaleđenog tla. Ovo je posebno važno za mlade biljke i zimzelene vrste, ali i trnjini može koristiti.

Fiziološke promene tokom zime

Ulazak u period mirovanja, ili dormancije, predstavlja složen fiziološki proces kojim se trnjina prilagođava nepovoljnim zimskim uslovima. Ovaj proces je iniciran skraćivanjem dana i padom temperature u jesen. Biljka postepeno smanjuje svoju metaboličku aktivnost, zaustavlja fotosintezu i povlači hranljive materije (posebno hlorofil) iz listova u grane i koren, što dovodi do promene boje i konačnog opadanja lišća. Opadanje lišća je mehanizam za smanjenje gubitka vode isparavanjem tokom zime.

Tokom ovog perioda, u biljnim ćelijama se dešavaju značajne promene koje povećavaju njenu otpornost na mraz. Povećava se koncentracija šećera i drugih rastvorljivih materija u ćelijskom soku, što deluje kao prirodni antifriz, snižavajući tačku smrzavanja vode unutar ćelija. Na taj način, biljka može da podnese niske temperature bez oštećenja ćelijskih struktura usled formiranja kristala leda. Proces postepenog privikavanja na niske temperature naziva se kaljenje i od ključnog je značaja za otpornost biljke.

Iako nadzemni deo biljke miruje, korenov sistem ostaje aktivan sve dok temperatura zemljišta to dozvoljava, obično dok ne padne ispod 4-5°C. Koren nastavlja da usvaja vodu i hranljive materije, skladišteći ih kao rezervu za proleće. Upravo te rezerve omogućavaju biljci da u rano proleće, pre nego što listovi počnu sa fotosintezom, formira nove pupoljke i započne cvetanje. Zbog toga je stanje korena i vlažnost zemljišta tokom jeseni i zime od velikog značaja.

Period zimskog mirovanja je neophodan za trnjinu. Biljka mora proći kroz određeni broj sati na niskim temperaturama (jarovizacija) da bi prekinula dormanciju pupoljaka i bila sposobna da normalno cveta i lista na proleće. To je razlog zašto se voćne vrste iz umerenog pojasa ne mogu uspešno gajiti u tropskim krajevima gde nema hladnog zimskog perioda. Zimsko mirovanje je, dakle, period odmora i pripreme za novu vegetacionu sezonu.

Zaštita mladih sadnica

Mlade sadnice trnjine, posađene u jesen ili tokom prve godine rasta, znatno su osetljivije na niske temperature i zimske nepogode u odnosu na odrasle, formirane grmove. Njihov korenov sistem još uvek nije dovoljno razvijen i dubok, a nadzemni deo je tanak i nežan, što ih čini podložnijim izmrzavanju i oštećenjima od vetra i snega. Zbog toga je mladim biljkama potrebno posvetiti dodatnu pažnju i pružiti im adekvatnu zaštitu kako bi uspešno prebrodile prvu zimu.

Jedna od najvažnijih mera je malčiranje. Nakon poslednjeg jesenjeg zalivanja, oko osnove mlade sadnice treba naneti debeo sloj organskog malča, debljine 10-15 centimetara. Za malč se može koristiti suvo lišće, slama, seno, kora drveta ili kompost. Sloj malča deluje kao izolator, štiteći plitki korenov sistem i korenov vrat od dubokog zamrzavanja i naglih promena temperature. Malč treba postaviti u širokom krugu oko biljke, ali ostaviti par centimetara slobodnog prostora direktno oko stabla kako bi se sprečilo zadržavanje vlage i eventualno truljenje.

Zaštita nadzemnog dela mlade sadnice takođe može biti potrebna, posebno u područjima sa veoma oštrim zimama bez snežnog pokrivača, ili na vetrovitim položajima. Stablo i donje grane se mogu obmotati agrotekstilom, jutanim vrećama ili specijalnim mrežicama za zaštitu voćaka. Ovi materijali štite od hladnog vetra koji isušuje koru, kao i od „zimskog sunca“ koje može izazvati pucanje kore usled velikih temperaturnih razlika između dana i noći. Treba izbegavati korišćenje plastičnih folija jer one ne dozvoljavaju biljci da „diše“ i mogu dovesti do kondenzacije i pojave bolesti.

Mlade sadnice su takođe meta za divlje životinje tokom zime. Zečevi i srne se, u nedostatku druge hrane, često hrane korom mladih voćaka, što može naneti nepopravljivu štetu. Da bi se to sprečilo, oko stabla se mogu postaviti zaštitne mrežice ili se ceo prostor oko sadnica može ograditi. Ove mere zaštite se primenjuju u jesen, pre dolaska prvih jakih mrazeva, a uklanjaju se u rano proleće kada opasnost prođe, kako se ne bi ometao normalan rast biljke.

Jesenje prskanje i priprema zemljišta

Jesenje „plavo“ prskanje predstavlja važnu preventivnu meru u zaštiti trnjine od prezimljujućih formi bolesti. Nakon što opadne svo lišće, biljku treba temeljno isprskati nekim od preparata na bazi bakra, kao što su bordovska čorba ili bakar-oksihlorid. Bakarni preparati imaju fungicidno i baktericidno dejstvo i uništavaju spore gljivica i bakterije koje se nalaze na kori grana i u pukotinama. Na ovaj način se značajno smanjuje infektivni potencijal za narednu godinu i sprečava se rano prolećno širenje bolesti poput monilije.

Prskanje treba obaviti po suvom i mirnom danu, kada je temperatura vazduha iznad 5-7°C. Važno je dobro „okupati“ celu biljku, od osnove stabla do vrhova najtanjih grančica, kako bi preparat dospeo do svih skrivenih mesta gde patogeni mogu prezimiti. Ovo jesenje prskanje je mnogo efikasnije i bezbednije od prolećnih, jer je biljka u fazi mirovanja i može podneti jače koncentracije preparata bez rizika od fitotoksičnosti na listovima. Isto prskanje se može ponoviti i u rano proleće, pre kretanja pupoljaka.

Jesen je takođe idealno vreme za osnovno đubrenje i obradu zemljišta oko trnjine. Nakon čišćenja biljnih ostataka, po površini zemlje oko grma treba rasuti organsko đubrivo (zgoreli stajnjak ili kompost) i mineralno NPK đubrivo sa naglašenim sadržajem fosfora i kalijuma. Ovi elementi su važni za sazrevanje tkiva, razvoj korena i pripremu biljke za zimu. Nakon rasipanja đubriva, vrši se plitka jesenja obrada zemljišta, kao što je kopanje ili freziranje.

Obrada zemljišta u jesen ima višestruke koristi. Njome se đubrivo unosi u zonu korenovog sistema, poboljšava se vodno-vazdušni režim tla i uništavaju se korovi. Pored toga, prevrtanjem zemlje na površinu se izbacuju prezimljujuće forme nekih štetočina (poput lutki šljivinog smotavca), koje postaju izložene niskim temperaturama i predatorima, što smanjuje njihovu populaciju. Zemljište se tokom zime pod uticajem mraza usitnjava i postaje rastresito, što olakšava prolećne radove.

Potencijalni problemi tokom zime

Iako je trnjina veoma otporna, tokom zime se mogu javiti određeni problemi koji mogu oštetiti biljku. Jedan od njih je oštećenje od teškog i vlažnog snega. Velike količine snega se mogu nakupiti na granama, i pod njegovom težinom, grane se mogu saviti ili čak polomiti. Ovo se posebno dešava kod gušćih grmova sa mnogo tankih grana. Nakon obilnih snežnih padavina, preporučljivo je lagano otresti sneg sa grana, posebno ako je vlažan i težak, kako bi se sprečila mehanička oštećenja.

Pucanje kore je još jedan problem koji se može javiti tokom zime. Do njega dolazi usled naglih temperaturnih promena, najčešće krajem zime i početkom proleća. Tokom sunčanog zimskog dana, tamna kora stabla se može zagrejati na temperaturu znatno višu od temperature vazduha. Međutim, nakon zalaska sunca, kora se naglo hladi, što dovodi do naprezanja i pucanja tkiva, stvarajući rane koje su ulazna vrata za infekcije. Krečenje stabla u jesen je tradicionalna i efikasna mera za sprečavanje ovog problema. Beli premaz odbija sunčeve zrake, smanjuje zagrevanje kore i ublažava temperaturne razlike.

Fiziološka suša, kao što je već pomenuto, nastaje kada biljka gubi vodu isparavanjem (transpiracijom) kroz koru, a ne može je nadoknaditi jer je zemljište zaleđeno. Ovaj problem je izraženiji tokom suvih zima bez snega, i na vetrovitim položajima. Snežni pokrivač je zapravo koristan jer deluje kao izolator, štiteći koren od dubokog smrzavanja i čuvajući vlagu u zemljištu. U nedostatku snega, malčiranje i jesenje zalivanje su ključne mere za prevenciju fiziološke suše.

Štete od divljači, poput zečeva, srna i voluharica, mogu biti značajne tokom zime, posebno na mladim biljkama. Zečevi i srne glođu koru, dok voluharice oštećuju koren ispod površine zemlje. Zaštita se sprovodi postavljanjem mehaničkih prepreka – mrežica oko stabla, ograde oko parcele, ili korišćenjem repelenata (sredstava koja odbijaju životinje svojim mirisom). Redovan obilazak zasada tokom zime može pomoći da se na vreme uoče i saniraju eventualna oštećenja.