Pravilna priprema za zimski period ključna je za očuvanje zdravlja i osiguravanje bujnog rasta jajolisne hoste u narednoj vegetacionoj sezoni. Kao listopadna perena, hosta prirodno ulazi u fazu mirovanja (dormancije) tokom zime, povlačeći svu energiju u svoj podzemni deo – rizom. Iako je Hosta ventricosa generalno otporna na niske temperature i dobro podnosi zimske uslove u našem podneblju, određene mere predostrožnosti i pripreme mogu značajno doprineti njenom uspešnom prezimljavanju. Ove mere su posebno važne za mlade, tek posađene biljke, kao i za one koje se uzgajaju u saksijama, jer su one osetljivije na izmrzavanje.
Proces pripreme za zimu započinje već u kasno leto i jesen, kada biljka postepeno usporava svoj rast. Prestanak prihrane u ovom periodu je prvi korak koji signalizira biljci da je vreme za mirovanje. Glavni jesenji zadaci uključuju pravilno upravljanje nadzemnim delom biljke nakon što ga oštete prvi mrazevi i primenu zaštitnog sloja malča koji će izolovati korenov sistem od ekstremnih temperatura.
Razumevanje fizioloških procesa koji se dešavaju u biljci tokom jeseni pomaže da se shvati važnost svakog koraka u pripremi za zimu. Biljka aktivno transportuje hranljive materije iz listova u rizom, stvarajući zalihe energije za prolećni rast. Zbog toga je važno ne uklanjati lišće prerano, već sačekati da priroda odradi svoj deo.
Pravilno sprovedeno prezimljavanje ne samo da štiti biljku od smrzavanja, već i smanjuje rizik od bolesti i štetočina u narednoj godini. Uklanjanjem starih listova eliminišu se potencijalna mesta gde prezimljavaju jaja puževa i spore gljivica. Kroz nekoliko jednostavnih, ali važnih koraka, možeš osigurati da tvoje jajolisne hoste bezbedno prebrode zimu i dočekaju proleće spremne za novi, raskošan početak.
Fiziološke promene hoste u jesen
Kako se dani skraćuju i temperature počinju da opadaju, u jajolisnoj hosti se pokreće niz složenih fizioloških procesa koji je pripremaju za predstojeći period mirovanja. Ove promene su kontrolisane unutrašnjim biološkim satom biljke i spoljnim signalima, pre svega smanjenjem dužine dana i padom temperature. Glavni cilj ovih procesa je da se osigura preživljavanje najvažnijeg dela biljke – podzemnog rizoma – tokom nepovoljnih zimskih uslova.
Još članaka na ovu temu
Jedan od prvih vidljivih znakova pripreme za dormanciju je postepeno usporavanje i konačni prestanak rasta novih listova. Biljka preusmerava svoju energiju sa produkcije nadzemne mase na skladištenje rezervi u korenu. Fotosinteza se nastavlja, ali šećeri koji se stvaraju u listovima sada se aktivno transportuju naniže i skladište u rizomu u vidu skroba. Ove energetske rezerve biće od vitalnog značaja na proleće, kada će biljci biti potrebna velika količina energije da izbije nove izdanke iz zemlje.
Kako jesen odmiče, hlorofil u listovima počinje da se razgrađuje. Razgradnjom zelenog hlorofila do izražaja dolaze drugi pigmenti, poput karotenoida i ksantofila, što rezultira karakterističnom promenom boje lišća u nijanse žute ili smeđe. Ovaj proces nije samo estetski; on je deo efikasnog sistema reciklaže unutar biljke, gde se vredni sastojci, poput azota iz molekula hlorofila, takođe povlače nazad u rizom pre nego što list potpuno odumre.
Konačno, sa dolaskom prvih jačih mrazeva, ćelijska struktura listova biva oštećena, oni postaju mekani, gnjecavi i padaju na zemlju. U ovom trenutku, nadzemni deo biljke je završio svoju funkciju za tu sezonu. Biljka je sada u potpunosti u stanju dormancije, sa životnim procesima svedenim na minimum, čekajući u podzemnom skloništu da prolećni signali ponovo pokrenu ciklus rasta. Razumevanje ovog procesa je važno kako bi se izbeglo prerano sečenje listova dok još uvek obavljaju funkciju transporta hranljivih materija.
Priprema biljke za zimu
Praktična priprema jajolisne hoste za zimu svodi se na nekoliko ključnih koraka koje treba sprovesti u jesen. Prvi korak, kao što je već pomenuto, jeste prestanak prihranjivanja biljke najkasnije početkom avgusta. Nastavak đubrenja, posebno azotnim đubrivima, stimulisao bi rast novih, nežnih listova koji su izuzetno osetljivi na mraz i ne bi imali vremena da sazru, što bi nepotrebno iscrpelo biljku pred zimu. Zalivanje takođe treba postepeno smanjivati kako se približava zima, prilagođavajući se prirodnom smanjenju potreba biljke za vodom.
Još članaka na ovu temu
Ključni trenutak u jesenjoj pripremi je odluka kada i da li orezati lišće. Najbolja praksa je sačekati da prvi jači mrazevi obave svoj posao. Mraz će uništiti listove, koji će postati mekani i beživotni. Tek tada ih treba orezati oštrim makazama ili nožem, otprilike na visini od 5 do 10 centimetara iznad zemlje. Prerano sečenje, dok su listovi još zeleni i funkcionalni, sprečava biljku da povuče sve hranljive materije u koren, čime se slabe njene rezerve za proleće.
Uklanjanje odumrlih listova je izuzetno važna sanitarna mera. Na trulom lišću koje ostaje preko zime mogu se zadržati i prezimiti spore raznih gljivičnih bolesti, kao i jaja puževa, koji su najveći neprijatelji hosti. Čišćenjem prostora oko biljke u jesen, značajno se smanjuje potencijal za infekcije i najezdu štetočina na početku sledeće sezone. Sakupljeni biljni materijal treba uništiti, a ne stavljati na kompost, pogotovo ako je bilo znakova bolesti tokom sezone.
Nakon što je lišće orezano i prostor očišćen, preporučuje se blago okopavanje ili rastresanje zemlje oko osnove biljke. Ovo može pomoći da se unište eventualna legla puževa u površinskom sloju zemlje. Poslednji korak u pripremi je nanošenje zimskog malča, koji će pružiti dodatnu zaštitu korenovom sistemu od ekstremnih temperatura. Ovim jednostavnim radnjama, biljka se ostavlja u čistom i zaštićenom okruženju, spremna da bezbedno prebrodi zimu.
Tehnike zaštite od mraza
Iako je jajolisna hosta otporna na zimu, primena određenih tehnika zaštite od mraza može biti korisna, posebno u područjima sa veoma oštrim zimama bez snežnog pokrivača, ili za mlade i osetljive biljke. Snežni pokrivač je, zapravo, najbolji prirodni izolator. Sloj snega štiti koren od ekstremno niskih temperatura i isušujućeg zimskog vetra. Međutim, kada sneg izostane, a temperature padnu duboko ispod nule, koren može biti izložen riziku od izmrzavanja.
Najčešća i najefikasnija tehnika zaštite je nanošenje debelog sloja organskog malča preko zone korena nakon jesenjeg orezivanja. Sloj malča debljine od 10 do 15 centimetara deluje kao izolacioni pokrivač, ublažavajući temperaturne ekstreme u zemljištu. Za zimski malč se mogu koristiti različiti materijali, kao što su suvo lišće (najbolje od hrasta ili bukve jer se sporo razgrađuje), seckana slama, borove iglice ili gruba kora drveta. Važno je da malč bude rastresit i da ne stvara nepropusni sloj koji bi doveo do truljenja.
Malč treba naneti nakon što se zemlja malo smrzne, a ne prerano u jesen. Prerano postavljanje debelog sloja malča može usporiti smrzavanje tla i privući glodare, poput miševa i voluharica, da naprave gnezda u toplom i rastresitom materijalu, pri čemu mogu oštetiti krunu biljke. Cilj zimskog malča nije da održi zemlju toplom, već da je održi stabilno smrznutom, sprečavajući cikluse smrzavanja i odmrzavanja koji mogu oštetiti koren i „izgurati“ biljku iz zemlje.
U proleće, kada prođe opasnost od jakih mrazeva, zimski malč treba postepeno uklanjati. Ne treba žuriti sa ovim poslom, jer malč još uvek štiti biljku od kasnih prolećnih mrazeva. Malč se uklanja postepeno, kako bi se omogućilo zemljištu da se zagreje i kako bi se novi izdanci probili na svetlost. Deo dobro razgrađenog malča može se ostaviti i pomešati sa površinskim slojem zemlje kao organska prihrana.
Nega hosta u saksijama tokom zime
Hoste koje se uzgajaju u saksijama ili kontejnerima zahtevaju posebnu pažnju tokom zime, jer su znatno osetljivije na niske temperature od onih posađenih u bašti. U bašti, velika masa okolnog zemljišta deluje kao izolator i štiti koren od naglih i ekstremnih promena temperature. U saksiji, međutim, korenov sistem je izložen hladnoći sa svih strana, i supstrat se može potpuno smrznuti, što je često pogubno za biljku. Zbog toga, ostavljanje saksija sa hostama na otvorenom bez ikakve zaštite nije preporučljivo u klimatskim uslovima sa jačim zimama.
Postoji nekoliko efikasnih metoda za prezimljavanje hosti u saksijama. Jedna od najboljih je ukopavanje saksije u zemlju u nekom zaštićenom delu bašte. Saksiju treba ukopati do same ivice, a zatim površinu prekriti debelim slojem malča od lišća ili slame. Na ovaj način se simuliraju uslovi koje biljka ima u bašti, koristeći izolacionu moć zemlje. U proleće, saksiju treba pažljivo iskopati pre nego što biljka krene sa intenzivnim rastom.
Druga metoda je grupisanje saksija na zaštićenom mestu, na primer, uz severni zid kuće gde su zaštićene od zimskog sunca i vetra. Saksije treba zbiti jednu uz drugu kako bi se međusobno štitile. Ceo sklop saksija se zatim može „umotati“ u agrotekstil, jutane vreće ili stiropor, a prostor između saksija se može ispuniti suvim lišćem ili slamom radi dodatne izolacije. Važno je da supstrat u saksijama bude umereno vlažan pre nego što se smrzne; ni potpuno suv, ni previše mokar.
Unošenje saksija u negrejane prostorije, kao što su garaže, podrumi ili zastakljene terase, takođe je dobra opcija. Temperatura u ovim prostorijama bi trebalo da bude niska, idealno između 0 i 5°C, kako bi biljka ostala u stanju mirovanja. Unošenje u tople, stambene prostorije nije dobro, jer će to poremetiti prirodni ciklus dormancije. Tokom zime, supstrat treba povremeno, vrlo malo zaliti, možda jednom mesečno, tek toliko da se koren ne osuši u potpunosti. U proleće, kada temperature porastu, saksije se postepeno iznose napolje.
