Iako je brekinja (Sorbus torminalis) autohtona vrsta prilagođena kontinentalnoj klimi i generalno dobro podnosi niske zimske temperature, adekvatna priprema za period mirovanja ključna je za njeno uspešno prezimljavanje, posebno kada su u pitanju mlada i tek zasađena stabla. Pravilne agrotehničke mere sprovedene u jesen ne samo da štite drvo od potencijalnih oštećenja izazvanih mrazom, vetrom i snegom, već i osiguravaju dobru kondiciju za bujan početak vegetacije narednog proleća. Zanemarivanje pripreme za zimu može dovesti do izmrzavanja korena, pucanja kore i oštećenja cvetnih pupoljaka, što se direktno odražava na zdravlje i rodnost stabla u predstojećoj sezoni.
Priprema brekinje za zimu počinje već krajem leta i početkom jeseni. Važno je prekinuti sa svim merama koje podstiču intenzivan rast, kao što je đubrenje azotom i obilno navodnjavanje. Kasni vegetativni rast rezultira mladim izdancima koji ne stignu da adekvatno odrvene i sazru pre dolaska mrazeva, zbog čega su izuzetno podložni izmrzavanju. Umesto toga, u jesen se primenjuju đubriva bogata fosforom i kalijumom, koja pomažu u sazrevanju tkiva, jačanju otpornosti na niske temperature i diferencijaciji cvetnih pupoljaka za narednu godinu.
Sakupljanje i uništavanje opalog lišća i mumificiranih plodova ispod stabla je obavezna sanitarna mera. Na ovim biljnim ostacima prezimljavaju spore mnogih gljivičnih bolesti i jaja štetočina, pa se njihovim uklanjanjem značajno smanjuje infektivni potencijal za narednu vegetacionu sezonu. Nakon sakupljanja lišća, preporučuje se plitka jesenja obrada zemljišta oko stabla. Ovom merom se poboljšava vodno-vazdušni režim, uništavaju korovi i na površinu izbacuju lutke i prezimljujući oblici štetočina, izlažući ih pticama i niskim temperaturama.
Poslednje, obilno zalivanje pre početka zimskih mrazeva, poznato kao „zimska zaliha vlage“, može biti izuzetno korisno, posebno nakon sušne jeseni. Dobro hidrirano drvo mnogo lakše podnosi niske temperature i isušujući efekat zimskih vetrova. Ovo zalivanje osigurava da drvo uđe u period mirovanja sa dovoljnim rezervama vode u tkivima i u zoni korenovog sistema, što je posebno važno na lakšim, peskovitim zemljištima koja slabo zadržavaju vlagu.
Zaštita mladih stabala
Mlada stabla brekinje, u prve dve do tri godine nakon sadnje, najosetljivija su na niske temperature i zahtevaju posebnu pažnju i zaštitu. Njihov korenov sistem je još uvek plitak i nedovoljno razvijen, pa je podložan izmrzavanju ukoliko dođe do golomrazice – jakih mrazeva bez snežnog pokrivača. Najefikasniji način zaštite korena je postavljanje debelog sloja malča oko stabla. Za malčiranje se mogu koristiti različiti organski materijali poput slame, suvog lišća, agrotekstila, piljevine ili kore drveta. Sloj malča treba da bude debljine 10-15 centimetara i da prekriva celu površinu oko stabla, ali ne sme direktno dodirivati stablo kako bi se izbeglo truljenje.
Stablo mladih voćaka, sa svojom tankom i nežnom korom, takođe je osetljivo na zimska oštećenja. Velike temperaturne razlike između sunčanog zimskog dana i hladne noći mogu izazvati naglo zagrevanje i hlađenje debla, što dovodi do pucanja kore. Ove rane, poznate kao mrazopuci, predstavljaju ulazna vrata za razne infekcije. Da bi se to sprečilo, stablo se štiti obmotavanjem jutanim trakama, agrotekstilom, trskom ili specijalnim mrežicama za zaštitu voćaka. Još jedna tradicionalna i veoma efikasna mera je krečenje debla i ramenih grana.
Krečenje stabala se obavlja u kasnu jesen, po suvom vremenu i na temperaturi iznad nule. Smeša za krečenje se pravi od gašenog kreča, vode, malo sumpora i soli ili goveđe balege radi boljeg prijanjanja. Beli premaz odbija sunčeve zrake, smanjuje zagrevanje debla tokom dana i ublažava temperaturne šokove, čime se efikasno sprečava pucanje kore. Pored toga, kreč ima i dezinfekciono dejstvo, uništavajući spore gljivica i jaja štetočina koja prezimljavaju u pukotinama kore.
Mlade sadnice su takođe meta za divljač, posebno zečeve i srne, koji tokom zime, kada nema dovoljno hrane, glođu koru i mogu naneti fatalna oštećenja. Zbog toga je neophodno postaviti mehaničku zaštitu oko svake sadnice. Za to se mogu koristiti plastične ili metalne mrežice koje se obmotaju oko donjeg dela stabla, visine najmanje 80-100 centimetara. U većim zasadima, ograđivanje cele parcele je najsigurnije rešenje za zaštitu od divljači.
Jesenje prskanje
Jesenje „plavo“ prskanje predstavlja jednu od najvažnijih preventivnih mera u zaštiti brekinje i drugih voćnih vrsta. Izvodi se nakon opadanja lišća, obično u novembru, po suvom vremenu i temperaturi iznad 5-7°C. Za ovo prskanje koriste se preparati na bazi bakra (bordoška čorba, bakar-oksihlorid), koji imaju širok spektar delovanja protiv gljivičnih i bakterijskih oboljenja. Cilj ovog tretmana je da se smanji infektivni potencijal patogena koji prezimljavaju na kori, u pukotinama kore i na pupoljcima.
Prilikom jesenjeg prskanja, potrebno je temeljno „okupati“ celo stablo, od osnove debla do vrhova najtanjih grančica, kako bi preparat dospeo do svih skrivenih mesta gde se patogeni mogu nalaziti. Bakarni preparati stvaraju zaštitni sloj na površini kore koji sprečava klijanje spora i širenje infekcije tokom zimskog i prolećnog perioda. Ovaj tretman je posebno efikasan u suzbijanju prouzrokovača pegavosti lišća, monilije, kao i u smanjenju potencijala za razvoj bakteriozne plamenjače.
Pored bakarnih preparata, u nekim slučajevima se može dodati i mineralno ulje, koje ima insekticidno dejstvo na prezimljujuće forme štetočina, kao što su jaja lisnih vaši ili štitastih vaši. Ulje stvara tanak film koji guši insekte i njihova jaja, čime se značajno smanjuje njihova populacija na proleće. Kombinacija bakra i ulja pruža kompletnu zaštitu i predstavlja dobar temelj za zdrav početak nove vegetacione sezone.
Važno je napomenuti da se jesenje prskanje ne sme izvoditi dok lišće nije potpuno opalo, jer bakarni preparati mogu izazvati fitotoksičnost na zelenim delovima biljke. Pravilno i pravovremeno izvedeno jesenje prskanje je ekonomski veoma isplativa mera, jer značajno smanjuje potrebu za kasnijim tretmanima tokom vegetacije, čuvajući tako životnu sredinu i smanjujući troškove proizvodnje.
Značaj snežnog pokrivača
Snežni pokrivač igra veoma važnu ulogu u prezimljavanju brekinje i često se naziva „sirotinjskim gnojivom i pokrivačem“. Sneg je odličan toplotni izolator koji štiti korenov sistem od izuzetno niskih temperatura i opasne golomrazice. Sloj snega debljine 20-30 centimetara može održavati temperaturu zemljišta oko nule, čak i kada je temperatura vazduha daleko ispod nule. Na ovaj način, sneg direktno čuva koren od izmrzavanja, što je posebno važno za mlada stabla.
Pored zaštitne uloge, sneg ima i ulogu u obezbeđivanju vlage. Tokom proleća, postepenim topljenjem snega, zemljište se ravnomerno i duboko natapa vodom, stvarajući zalihe vlage koje će biljkama biti dragocene za početak vegetacije. Ovo je znatno povoljnije od prolećnih kiša koje često padaju naglo i izazivaju površinsko oticanje. Sneg takođe sadrži određene količine azota iz atmosfere, koji se topljenjem oslobađa i dospeva u zemljište, obogaćujući ga ovim važnim hranljivim elementom.
Međutim, težak i vlažan sneg može predstavljati i opasnost, posebno za grane brekinje. Pod teretom snega, grane se mogu saviti, pa čak i slomiti, naročito ako je drvo nepravilno orezano ili ima grane koje rastu pod oštrim uglom. Zbog toga je preporučljivo, nakon obilnih snežnih padavina, otresti sneg sa grana, posebno sa mlađih i tanjih. To se radi pažljivo, laganim udaranjem dugačkom motkom o grane, kako se one ne bi dodatno oštetile.
Ukoliko dođe do loma grana usled snega ili leda, neophodno je što pre sanirati oštećenja. Slomljene grane treba orezati do zdravog dela, praveći gladak i ravan rez. Veće rane je obavezno premazati kalemarskim voskom ili nekim drugim sredstvom za zaštitu rana kako bi se sprečio prodor patogena i omogućilo brže zarastanje. Pravovremena sanacija štete od snega pomaže u očuvanju zdravlja i forme krošnje drveta.
