Alpski vres je jedna od najcenjenijih biljaka upravo zbog svoje izuzetne otpornosti na niske temperature i sposobnosti da cveta tokom zime. Kao što mu i samo ime govori, potiče iz planinskih predela Alpa, gde je prilagođen surovim zimskim uslovima. Zahvaljujući tome, u umerenim klimatskim uslovima, prezimljavanje ove biljke na otvorenom ne predstavlja veliki izazov. Ipak, postoje određene mere predostrožnosti i pripreme koje se mogu preduzeti kako bi se osiguralo da biljka bezbedno prođe kroz zimu i dočeka proleće u najboljem mogućem stanju. Posebnu pažnju treba posvetiti mladim, tek posađenim biljkama i primercima koji se gaje u saksijama, jer su oni osetljiviji na zimske nedaće.
Osnovna priprema za zimu počinje već tokom kasnog leta i jeseni. U ovom periodu važno je prekinuti sa prihranom, posebno đubrivima bogatim azotom, kako bi se izbeglo podsticanje rasta novih, mekih izdanaka. Takvi izdanci nemaju dovoljno vremena da odrvene i sazru pre dolaska mrazeva i lako stradaju od niskih temperatura. Biljka treba da usmeri svoju energiju na jačanje postojećih tkiva i pripremu za period mirovanja, a ne na stvaranje novog rasta.
Jesenje zalivanje je takođe važan deo pripreme. Pre nego što se zemlja smrzne, neophodno je dobro zaliti biljke, posebno ako je jesen bila suva. Zimzelene biljke poput vresa nastavljaju da gube vodu kroz lišće i tokom zime, pa je važno da u zimski period uđu sa dovoljnom zalihom vlage u zoni korena. Ovo pomaže u prevenciji takozvanog fiziološkog isušivanja, stanja kada biljka gubi vodu, a ne može da je nadoknadi iz smrznutog tla.
Malčiranje je jedna od najkorisnijih mera za zaštitu alpskog vresa tokom zime. Sloj organskog malča, poput borove kore, iglica četinara ili seckanog lišća, postavljen oko osnove biljke, deluje kao izolator. On štiti plitak korenov sistem od naglih promena temperature i dubokog smrzavanja tla. Malč takođe pomaže u očuvanju vlage u zemljištu i sprečava rast zimskih korova. Sloj debljine 5-7 cm je sasvim dovoljan, a treba paziti da malč ne dodiruje direktno stablo biljke kako bi se izbeglo truljenje.
Priprema biljaka u bašti
Alpski vres posađen u bašti je generalno veoma otporan i zahteva minimalnu pripremu za zimu. Najvažnije je da je posađen na lokaciji koja mu odgovara – dobro drenirano zemljište je ključno, jer vlažno tlo u kombinaciji sa mrazom može biti pogubno za koren. Ako je zemljište dobro pripremljeno prilikom sadnje, veći deo posla je već obavljen. Biljke koje su se dobro ukorenile i rastu već nekoliko sezona obično ne zahtevaju nikakvu posebnu zaštitu, osim ako se ne očekuju ekstremno niske temperature bez snežnog pokrivača.
Mlade biljke, posađene tekuće jeseni, nešto su osetljivije i njima treba posvetiti malo više pažnje. Pošto njihov korenov sistem još uvek nije u potpunosti razvijen, malčiranje je za njih obavezna mera. Deblji sloj malča će im pomoći da lakše prebrode prvu zimu. Ukoliko se očekuje period jakih, suvih mrazeva bez snega, mlade biljke se mogu prekriti sa nekoliko grana četinara. Ove grane će ih zaštititi od hladnog vetra i jakog zimskog sunca, a istovremeno će omogućiti cirkulaciju vazduha.
Snežni pokrivač je najbolji prirodni izolator i zaštitnik za alpski vres. Sloj snega štiti biljke od niskih temperatura i ledenog vetra, održavajući relativno stabilnu temperaturu u zoni korena. Kada se sneg topi, on postepeno obezbeđuje potrebnu vlagu. Zbog toga, ako ima snega, nikakva dodatna zaštita obično nije potrebna. Problem može nastati ako se na biljkama nakupi težak, vlažan sneg koji može polomiti krhke grane. U tom slučaju, preporučuje se lagano otresanje viška snega.
Važno je izbegavati gaženje po snegu oko biljaka. Zbijeni sneg se sporije topi i može dovesti do gušenja biljke i oštećenja grana ispod njega. Takođe, treba izbegavati upotrebu soli za otapanje leda na stazama u blizini zasada vresa, jer so može dospeti u zemljište i naneti ozbiljnu štetu korenovom sistemu. Ako je upotreba soli neophodna, treba postaviti fizičku barijeru koja će sprečiti njeno oticanje ka biljkama.
Zaštita vresa u saksijama
Biljke koje se gaje u saksijama i žardinjerama su znatno izloženije hladnoći od onih u bašti. Zemlja u saksiji se mnogo brže smrzava i promrzava sa svih strana, što znači da je korenov sistem izložen mnogo nižim temperaturama. Zbog toga je prezimljavanje alpskog vresa u saksijama zahtevnije i traži dodatne mere zaštite, posebno u regionima sa oštrim zimama. Bez adekvatne zaštite, koren može izmrznuti, što dovodi do propadanja cele biljke.
Jedan od najefikasnijih načina zaštite je grupisanje saksija. Postavljanjem više saksija jedne uz drugu, stvara se mikroklima koja smanjuje uticaj vetra i hladnoće. Grupisane saksije je najbolje postaviti uz zid kuće, po mogućnosti na južnoj ili zapadnoj strani, gde će biti zaštićene od najhladnijih severnih vetrova i dobijati malo toplote od zida. Ovo je jednostavna, ali veoma delotvorna mera koja može značajno povećati šanse za preživljavanje.
Druga popularna metoda je izolacija same saksije. Saksija se može obmotati različitim materijalima kao što su agrotekstil, juta, stiropor ili folija sa vazdušnim mehurićima. Još bolje rešenje je stavljanje saksije u veću kutiju ili posudu, a prazan prostor između popuniti izolacionim materijalom poput slame, lišća, seckane kore ili čak starih novina. Važno je da izolacioni materijal bude suv. Na vrh zemlje u saksiji takođe treba staviti sloj malča.
Ukoliko su zime izuzetno jake, sa temperaturama koje se dugo zadržavaju ispod -15°C, najsigurnija opcija je privremeno premeštanje saksija u negrejanu, ali zaštićenu prostoriju. Idealna mesta su garaže, podrumi, verande ili hladne ostave, gde temperatura ne pada znatno ispod nule. Važno je da prostorija bude svetla, jer je vres zimzelena biljka. Tokom boravka u zatvorenom, zalivanje treba svesti na minimum, tek toliko da se supstrat ne osuši u potpunosti.
Zalivanje tokom zime
Iako se čini kontradiktornim, zalivanje može biti neophodno i tokom zime. Zimzelene biljke kao što je alpski vres ne ulaze u potpunu dormantnost i nastavljaju sa procesom transpiracije, odnosno gubljenja vode kroz lišće. Ovaj proces je intenzivniji tokom sunčanih i vetrovitih zimskih dana. Ako je zemlja smrznuta, koren ne može da usvoji vodu kako bi nadoknadio gubitke, što dovodi do isušivanja i propadanja biljke, poznatog kao fiziološka suša.
Zbog toga je ključno da biljka uđe u zimu sa dovoljno vlage, što se postiže obilnim zalivanjem u kasnu jesen. Tokom same zime, potrebno je pratiti vremenske uslove. U periodima otopljenja, kada temperatura poraste iznad nule i zemlja se odmrzne, treba proveriti vlažnost tla. Ako je suvo, biljku treba zaliti. Ovo je posebno važno za biljke u saksijama, jer se supstrat u njima mnogo brže suši.
Zalivanje tokom zime treba obavljati isključivo u najtoplijem delu dana, oko podneva. To omogućava vodi da se upije u zemlju pre nego što temperatura ponovo padne ispod nule tokom noći. Treba izbegavati zalivanje kasno popodne ili uveče, jer bi se voda mogla smrznuti na površini, stvarajući ledenu koru koja može oštetiti biljku. Količina vode treba da bude umerena, tek toliko da se navlaži zona korena.
Snežni pokrivač je idealan izvor zimske vlage. Dok se polako topi, on kontinuirano i ravnomerno snabdeva zemljište vodom. Ako zima obiluje snegom, dodatno zalivanje najverovatnije neće biti potrebno. Međutim, zime bez snega, sa suvim mrazom i vetrom, najopasnije su za zimzelene biljke i tada je povremeno zimsko zalivanje od presudnog značaja za njihovo preživljavanje.
