Govoriti o potrebama za vodom i zalivanju bele imele je suštinski drugačije od razmatranja ovih tema kod bilo koje druge biljke koju uzgajamo. Bela imela, kao poluparazit, nema sopstveni koren u zemlji i svu potrebnu vodu crpi direktno iz drveta domaćina. Zbog toga, koncept „zalivanja imele“ ne postoji u klasičnom smislu. Umesto toga, celokupna briga o njenoj hidrataciji svodi se na brigu o zdravlju i dobrom stanju drveta na kojem živi. Razumevanje ovog jedinstvenog odnosa ključno je za održavanje ravnoteže u kojoj i imela i njen domaćin mogu napredovati bez značajnije štete. Fokus se, dakle, premešta sa same imele na obezbeđivanje optimalnih uslova za drvo, jer je njegova sposobnost da usvoji i transportuje vodu preduslov za opstanak oba organizma.
Potrebe imele za vodom su značajne, često čak i veće nego potrebe lišća samog domaćina. Imela ima veliki broj stoma (otvora za transpiraciju) koje su gotovo uvek otvorene, što dovodi do konstantnog odavanja vode u atmosferu. Ovim mehanizmom ona stvara negativan pritisak koji joj omogućava da efikasno „vuče“ vodu iz provodnih sudova (ksilema) domaćina. Zbog ovoga, imela predstavlja značajnog konkurenta za vodu, posebno u uslovima kada je ona ograničena.
Ova visoka stopa transpiracije znači da je imela posebno „žedna“ tokom toplih i vetrovitih dana, baš kao i svaka druga biljka. Međutim, za razliku od drveta domaćina koje može da zatvori svoje stome kako bi smanjilo gubitak vode tokom suše, imela to radi u znatno manjoj meri. To je čini veoma efikasnom u crpljenju vode, ali istovremeno stavlja ogroman stres na domaćina, koji gubi dragocenu tečnost preko svog parazita.
Direktno zalivanje grma imele nema apsolutno nikakvog efekta, jer ona nema sposobnost da usvaja vodu preko listova ili stabljike. Sva voda mora doći „iznutra“, kroz haustorijum koji je povezan sa vodenim sistemom drveta. Stoga, jedini ispravan pristup upravljanju vodnim režimom imele jeste osigurati da drvo domaćin ima pristup dovoljnoj količini vlage u zemljištu.
Kada razmišljamo o potrebama imele za vodom, zapravo moramo razmišljati o potrebama celokupnog sistema „domaćin-parazit“. Zdravlje ovog sistema zavisi od dostupnosti vode u zemljištu i sposobnosti korena drveta da je apsorbuje. Svaka mera koja poboljšava hidrataciju drveta, kao što je malčiranje ili navodnjavanje tokom sušnih perioda, indirektno koristi i imeli, ali što je važnije, pomaže drvetu da se lakše nosi sa dodatnim opterećenjem.
Još članaka na ovu temu
Mehanizam usvajanja vode kod imele
Da bismo razumeli zašto je briga o vodi za imelu tako specifična, moramo se udubiti u njen fascinantan mehanizam usvajanja vode. Imela razvija modifikovani koren, poznat kao haustorijum, koji prodire kroz koru i drvo grane sve do ksilema – provodnog tkiva koje transportuje vodu i minerale od korena do ostatka drveta. Haustorijum se čvrsto integrira sa ksilemom domaćina, stvarajući direktnu vezu za preuzimanje resursa. Ovaj proces je hirurški precizan i predstavlja vrhunac evolucione adaptacije.
Jednom kada je veza uspostavljena, imela koristi fizički proces transpiracije da bi povukla vodu iz domaćina. Listovi i stabljike imele su prekriveni stomama, mikroskopskim porama koje ispuštaju vodenu paru. Ovaj proces stvara razliku u pritisku vode (vodni potencijal) između imele i drveta domaćina. Pošto imela održava niži vodni potencijal od svog domaćina, voda prirodno teče iz sistema drveta u sistem imele, slično kao kada se voda kreće kroz slamčicu.
Efikasnost ovog mehanizma je zapanjujuća. Istraživanja su pokazala da je koncentracija rastvorenih materija u ćelijama imele često viša nego u ćelijama domaćina, što dodatno pojačava osmotski pritisak i olakšava „krađu“ vode. Zbog toga imela može da crpi vodu čak i kada je drvo pod blagim stresom zbog suše. Ona je, u suštini, superiorniji takmičar za vodu u odnosu na grane i lišće samog drveta na kojem živi.
Ovaj jednosmerni tok vode i minerala od domaćina ka imeli znači da je imela u potpunosti zavisna od vitalnosti svog domaćina. Ako se drvo domaćin osuši i protok vode kroz ksilem prestane, i imela će neizbežno uginuti. Zato je u „interesu“ imele da ne iscrpi svog domaćina do smrti, iako u uslovima ekstremnog stresa i velike infestacije upravo to može da se dogodi. Razumevanje ove zavisnosti je temelj pravilnog upravljanja.
Još članaka na ovu temu
Indirektni uticaj na potrebe za vodom
Prisustvo bele imele na drvetu indirektno povećava ukupne potrebe celog sistema za vodom. Drvo domaćin sada mora da obezbedi vodu ne samo za sopstvene metaboličke procese, fotosintezu i transpiraciju, već i da podmiri visoke zahteve imele. To znači da će drvo sa imelom crpiti više vode iz zemljišta nego drvo bez nje. U uslovima gde je voda lako dostupna, ovo možda neće predstavljati problem. Međutim, u sušnim klimatskim uslovima ili na zemljištima sa slabom sposobnošću zadržavanja vode, ovo dodatno opterećenje može biti kritično.
Povećana potrošnja vode može dovesti do bržeg iscrpljivanja vlage u zoni korena drveta. Ovo je posebno izraženo tokom dugih letnjih perioda bez padavina. Drvo koje je domaćin velikom broju grmova imele prvo će pokazati znake stresa, kao što su uvelo lišće ili prevremeno opadanje plodova. Stoga, prisustvo imele može poslužiti kao indikator da je drvetu potrebna dodatna nega u vidu navodnjavanja.
Zalivanje, u ovom kontekstu, nikada nije usmereno na imelu, već isključivo na drvo domaćina. Potrebno je natapati zemljište u širokom krugu oko stabla, u projekciji krošnje, kako bi se voda dopremila do celokupnog korenovog sistema. Duboko i ređe zalivanje je mnogo efikasnije od čestog i površinskog, jer podstiče razvoj dubljeg korena koji je otporniji na površinsko isušivanje zemljišta.
Pored zalivanja, malčiranje je izuzetno korisna mera. Sloj malča (kora drveta, slama, kompost) oko osnove stabla pomaže u očuvanju vlage u zemljištu, smanjuje isparavanje, suzbija rast korova koji se takođe takmiči za vodu i poboljšava strukturu zemljišta. Obezbeđivanjem stabilnog izvora vlage za drvo domaćina, indirektno se osigurava i opstanak imele, ali na način koji najmanje šteti zdravlju drveta.
Značaj zdravlja i hidratacije domaćina
Centralna teza u vezi sa vodnim režimom imele jeste da je zdravlje i adekvatna hidratacija drveta domaćina od apsolutnog prioriteta. Vitalno i dobro hidrirano drvo može da toleriše prisustvo umerenog broja grmova imele bez značajnijih posledica po svoj rast i razvoj. Njegov efikasan korenov sistem i provodna tkiva sposobni su da dopreme dovoljno vode za oba organizma. Problem nastaje kada je drvo već oslabljeno zbog drugih faktora kao što su starost, bolest, napad štetočina ili nepovoljni uslovi staništa.
U takvim okolnostima, imela deluje kao dodatni, često i presudni, faktor stresa. Oslabljeno drvo koje se već bori da usvoji dovoljno vode, pod dodatnim pritiskom imele, brže ulazi u stanje vodnog deficita. To se manifestuje sušenjem grana, prvo onih koje nose imelu, a kasnije i drugih delova krošnje. Zato je održavanje opšteg zdravlja drveta najbolja prevencija protiv negativnih efekata imele.
Održavanje zdravlja domaćina podrazumeva više od samog zalivanja. To uključuje pravilno orezivanje kako bi se uklonile suve, bolesne ili oštećene grane (ali ne nužno i one sa imelom, ukoliko je drvo jako). Takođe, važno je izbegavati mehanička oštećenja kore i stabla, jer takve rane predstavljaju ulaz za bolesti i dodatno slabe drvo. Zaštita od bolesti i štetočina koje napadaju samo drvo je takođe ključna.
Praćenje stanja drveta treba da bude redovna praksa. Vizuelni pregled lišća, kore i opšte forme krošnje može mnogo reći o njegovom stanju. Ako drvo izgleda zdravo, bujno i ima dobar godišnji prirast, onda prisustvo nekoliko grmova imele ne bi trebalo da bude razlog za brigu. Tek kada se primete znaci slabljenja, treba razmotriti smanjenje broja grmova imele kako bi se drvo rasteretilo i dalo mu se šansa da se oporavi.
Uticaj sušnih perioda
Sušni periodi predstavljaju najveći izazov za sistem „domaćin-imela“ i tada se najjasnije vidi konkurentski odnos ova dva organizma. Tokom dugotrajne suše, dostupnost vode u zemljištu se drastično smanjuje. Drvo domaćin reaguje zatvaranjem stoma na lišću kako bi minimiziralo gubitak vode transpiracijom. Međutim, imela, sa svojim neefikasnim mehanizmom kontrole stoma, nastavlja da transpiriše i aktivno povlači preostalu vodu iz provodnog sistema drveta.
Ovo ponašanje imele dovodi do toga da grane na kojima ona raste, pa čak i celo drvo, postaju dehidrirane mnogo brže nego što bi to bio slučaj da imele nema. Imela u suštini „krade“ poslednje rezerve vode, ubrzavajući pojavu simptoma vodnog stresa kod domaćina. Grane postaju krte i lomljive, lišće vene i opada, a u ekstremnim slučajevima može doći i do odumiranja celog stabla. Drveće na plitkim, peskovitim zemljištima ili na osunčanim, vetrovitim položajima je posebno ugroženo.
Tokom suše, nega mora biti intenzivirana. Ukoliko je to moguće, neophodno je obezbediti dodatno navodnjavanje za drvo domaćina. Zalivanje treba obavljati rano ujutru ili kasno uveče kako bi se smanjili gubici usled isparavanja. Cilj je da se voda dopremi do dubljih slojeva zemljišta gde se nalazi najveći deo aktivnog korena. Jedno obilno, dubinsko zalivanje nedeljno je mnogo korisnije od svakodnevnog površinskog prskanja.
Ako je infestacija imelom jaka, a suša ekstremna, možda će biti neophodno orezati deo grmova imele. Smanjenjem ukupne mase imele, smanjuje se i ukupna transpiraciona površina, a time i količina vode koju ona crpi. Ova mera može biti ključna za preživljavanje drveta domaćina tokom kritičnog perioda. Uklanjanje imele u ovom slučaju nije samo estetska ili kontrolna mera, već hitna intervencija za spasavanje drveta.
Praktični saveti za upravljanje vlagom
Upravljanje vlagom u kontekstu prisustva imele svodi se na nekoliko ključnih, praktičnih koraka usmerenih na dobrobit drveta domaćina. Prvi i osnovni savet je pravilan izbor mesta za sadnju drveća koje je poznato kao čest domaćin imeli. Sadnja na dubokim, plodnim zemljištima koja dobro zadržavaju vodu daće drvetu bolju startnu poziciju i veću otpornost na budući stres. Treba izbegavati sadnju osetljivih vrsta na suvim i peskovitim terenima bez mogućnosti navodnjavanja.
Za postojeća stabla, malčiranje je najefikasnija i najjednostavnija mera za očuvanje vlage. Sloj organskog malča debljine 5-10 cm, postavljen u širokom krugu oko stabla (ali ne direktno uz stablo), značajno smanjuje isparavanje vode sa površine zemljišta. Malč takođe sprečava rast korova, koji su dodatni konkurenti za vodu, i postepeno poboljšava kvalitet zemljišta. Ovu meru je najbolje primeniti u proleće, nakon što se zemljište zagreje i ovlaži.
Uspostavljanje sistema za navodnjavanje, kao što je sistem „kap po kap“, može biti dugoročno rešenje za vredna stabla u vrtovima i voćnjacima. Ovaj sistem doprema vodu direktno u zonu korena, sa minimalnim gubicima usled isparavanja ili oticanja. Programirano navodnjavanje tokom najsuvljih meseci može osigurati da drvo domaćin nikada ne dođe u stanje ozbiljnog vodnog stresa, bez obzira na prisustvo imele.
Konačno, važno je pratiti vremensku prognozu i stanje vlažnosti zemljišta. Ne treba čekati da drvo pokaže vidljive znake stresa (uvelo lišće) pre nego što se preduzmu mere. Jednostavan test, kao što je provera vlažnosti zemljišta na dubini od desetak centimetara, može na vreme ukazati na potrebu za zalivanjem. Proaktivnim i doslednim pristupom upravljanju vlagom, osigurava se zdrav suživot između drveta domaćina i bele imele, čuvajući vitalnost oba organizma.
