Petolisna lozica je poznata kao skromna i nezahtevna biljka, sposobna da uspeva i na siromašnijim zemljištima. Međutim, kao i svako živo biće, i ona ima svoje potrebe za hranljivim materijama kako bi rasla snažno, bujno i zdravo. Pravilno i uravnoteženo đubrenje može značajno poboljšati njen rast, gustinu i boju lišća, kao i opštu otpornost na stresne uslove. Razumevanje kada, kako i čime prihranjivati ovu penjačicu omogućava ti da njen dekorativni potencijal dovedeš do maksimuma, pretvarajući je u spektakularan zeleni ili crveni plašt na tvojim zidovima i ogradama.
Osnovne hranljive materije
Za svoj bujan rast, petolisnoj lozici su, kao i drugim biljkama, potrebne osnovne makro i mikro hranljive materije. Tri najvažnija makroelementa su azot (N), fosfor (P) i kalijum (K). Azot je ključan za rast zelene mase, odnosno za razvoj listova i stabljika. S obzirom na to da je petolisna lozica pre svega lisno-dekorativna biljka, adekvatna količina azota je od presudnog značaja za njen raskošan izgled. On podstiče brz rast i daje lišću intenzivnu zelenu boju.
Fosfor igra vitalnu ulogu u razvoju korenovog sistema, kao i u procesima cvetanja i formiranja plodova. Iako cvetovi i plodovi petolisne lozice nisu dekorativno značajni, snažan i zdrav koren je osnova za vitalnost cele biljke. Dobro razvijen koren omogućava bolje usvajanje vode i drugih hranljivih materija iz zemljišta, čineći biljku otpornijom na sušu i druge nepovoljne uslove. Zbog toga je fosfor posebno važan u početnim fazama razvoja, nakon sadnje.
Kalijum je zadužen za opštu otpornost i čvrstinu biljke. On jača ćelijske zidove, poboljšava otpornost na bolesti, štetočine i niske temperature. Takođe, kalijum reguliše promet vode u biljci i učestvuje u procesu fotosinteze. Adekvatna količina kalijuma doprinosi zdravlju i dugovečnosti petolisne lozice, pomažući joj da lakše prebrodi stresne periode poput letnjih vrućina ili zimskih mrazeva.
Pored ovih osnovnih elemenata, biljci su potrebni i mikroelementi poput gvožđa, magnezijuma, cinka i bora, ali u znatno manjim količinama. U većini baštenskih zemljišta ovi elementi su prirodno prisutni u dovoljnim količinama. Problemi sa nedostatkom mikroelemenata se retko javljaju kod petolisne lozice, osim na izrazito alkalnim ili kiselim zemljištima gde njihova dostupnost može biti smanjena.
Još članaka na ovu temu
Đubrenje prilikom sadnje
Najbolja prilika da se biljci obezbedi dugoročan izvor hranljivih materija je prilikom same sadnje. Pravilna priprema sadne jame je investicija koja se višestruko isplati. Prilikom kopanja jame, zemlju koja je izvađena treba pomešati sa nekim od organskih đubriva. Zreli stajnjak ili kvalitetan kompost su najbolji izbor, jer ne samo da obezbeđuju hranljive materije, već i značajno poboljšavaju strukturu zemljišta.
Organska materija čini zemljište rastresitijim, poboljšava njegovu sposobnost zadržavanja vode i podstiče razvoj korisnih mikroorganizama u tlu. Preporučuje se da se na jednu sadnu jamu doda otprilike jedna trećina organskog đubriva u odnosu na količinu izvađene zemlje. Sve se dobro izmeša i tom mešavinom se zatrpava sadnica. Na ovaj način, koren mlade biljke odmah dolazi u kontakt sa hranljivim i kvalitetnim supstratom.
Pored organskog đubriva, prilikom sadnje se može dodati i mala količina mineralnog đubriva sa produženim oslobađanjem. Biraj formulacije koje su bogate fosforom, kako bi se podstakao razvoj korena. Pažljivo prati uputstva proizvođača o doziranju kako ne bi došlo do „spaljivanja“ korena prekomernom koncentracijom đubriva. Granule mineralnog đubriva se ravnomerno umešaju u zemlju kojom se popunjava jama.
Ovako pripremljeno zemljište će mladoj biljci obezbediti sve potrebne hranljive materije za prvu sezonu rasta. U prvoj godini nakon sadnje, dodatno prihranjivanje uglavnom nije potrebno. Biljka će svu svoju energiju usmeriti na ukorenjavanje i prilagođavanje novom staništu. Prekomerno đubrenje u ovoj fazi može biti čak i štetno, jer može podstaći prebrz rast nadzemnog dela na uštrb razvoja korena.
Još članaka na ovu temu
Redovno prihranjivanje
Nakon što se biljka dobro uspostavi, obično od druge godine, možeš početi sa redovnim prihranjivanjem kako bi podržao njen intenzivan rast. Petolisna lozica najbolje reaguje na prolećno đubrenje, na samom početku vegetacije. U rano proleće, pre nego što krenu novi izdanci, oko osnove biljke možeš rasporediti sloj komposta ili zrelog stajnjaka. Ovaj organski materijal će se postepeno razgrađivati i tokom cele sezone oslobađati hranljive materije.
Pored organskog đubriva, u proleće se može dodati i univerzalno mineralno NPK đubrivo. Biraj formulacije sa uravnoteženim odnosom azota, fosfora i kalijuma (npr. 15:15:15) ili one sa blago povišenim sadržajem azota, kako bi se podstakao rast listova. Granule đubriva se plitko ukopaju u zemlju oko biljke, pazeći da ne dođu u direktan kontakt sa stablom, a nakon toga se zemljište dobro zalije kako bi se đubrivo rastvorilo i postalo dostupno korenu.
Tokom perioda intenzivnog rasta, od proleća do sredine leta, petolisnu lozicu možeš povremeno prihraniti i tečnim đubrivom, rastvorenim u vodi za zalivanje. Tečna đubriva za lisnate ukrasne biljke su dobar izbor. Ovakvo prihranjivanje daje brze rezultate, ali je njihov efekat kratkotrajan. Pridržavaj se preporučenih intervala, obično na svake 2-4 nedelje, i nikada ne prihranjuj biljku na suvoj zemlji, već je prvo dobro zalij.
Krajem leta i početkom jeseni treba prestati sa prihranjivanjem, posebno đubrivima bogatim azotom. Dodavanje azota u ovom periodu bi podstaklo rast novih, mladih izdanaka koji ne bi stigli da sazru i odrvene pre zime, pa bi bili podložni izmrzavanju. Umesto toga, u ranu jesen se može dodati đubrivo bogato kalijumom, koje će pomoći biljci da se bolje pripremi za zimu i poveća njenu otpornost na mraz.
Prepoznavanje nedostatka hraniva
Iako je petolisna lozica generalno nezahtevna, na izuzetno siromašnim zemljištima može pokazati znakove nedostatka određenih hranljivih materija. Ovi simptomi su retki, ali je korisno znati ih prepoznati. Najčešći je nedostatak azota, koji se manifestuje kroz usporen rast i sitnije, bledo zelene ili žućkaste listove. Cela biljka deluje slabo i beživotno. Ako primetiš ove simptome, prihrana azotnim đubrivom će brzo rešiti problem.
Nedostatak fosfora se teže uočava. Može se manifestovati kroz slabiji razvoj korena, što nije vidljivo, ili kroz tamnije, ponekad purpurne nijanse na lišću, posebno na mlađim biljkama. Nedostatak kalijuma se obično prvo primećuje na starijim, donjim listovima. Ivice listova postaju žute, a kasnije smeđe i suve, kao da su spaljene. Biljka takođe postaje osetljivija na bolesti.
Nedostatak gvožđa, poznat kao hloroza, javlja se na alkalnim zemljištima. Manifestuje se tako što listovi postaju žuti, dok lisni nervi ostaju zeleni. Ovaj simptom se prvo javlja na najmlađim, vršnim listovima. U tom slučaju, biljku treba tretirati đubrivom koje sadrži gvožđe u helatnom obliku, koje je biljkama dostupno i u alkalnoj sredini.
Važno je razlikovati simptome nedostatka hraniva od simptoma uzrokovanih drugim faktorima, kao što su prekomerno zalivanje, suša ili bolest. Pre nego što posegneš za đubrivom, proveri ostale uslove gajenja. Ako su svi drugi faktori optimalni, a biljka i dalje pokazuje znake slabosti, onda je verovatno reč o nedostatku hranljivih materija. Uravnotežena i redovna prihrana je najbolja prevencija ovih problema.
Prirodna i organska đubriva
Za one koji preferiraju organski pristup baštovanstvu, postoji mnogo prirodnih alternativa mineralnim đubrivima. Kompost je zlato svakog organskog vrta i predstavlja najbolje i najkompletnije đubrivo za petolisnu lozicu. Možeš ga praviti sam od baštenskog i kuhinjskog otpada ili ga kupiti gotovog. Redovno dodavanje komposta ne samo da hrani biljku, već dugoročno popravlja kvalitet i plodnost zemljišta.
Zreli stajnjak, bilo goveđi, konjski ili živinski, takođe je odličan izvor organske materije i hranljivih sastojaka. Važno je koristiti samo dobro zgoreli stajnjak, jer svež može biti prejak i „spaliti“ koren biljke. Stajnjak se ukopava u zemlju u jesen ili rano proleće. Danas su dostupni i peletirani oblici stajnjaka koji su jednostavniji i čistiji za upotrebu.
Tečna organska đubriva se takođe mogu koristiti za prihranjivanje tokom vegetacije. Đubrivo od koprive je odličan izvor azota i gvožđa i lako se pravi. Potopi se sveža kopriva u vodu (u odnosu 1kg koprive na 10l vode) i ostavi da fermentiše oko dve nedelje. Dobijena tečnost se razređuje sa vodom u odnosu 1:10 i koristi za zalivanje biljaka. Slično se može napraviti i đubrivo od gaveza, koje je bogato kalijumom.
Malčiranje organskim materijalima, poput pokošene trave, lišća ili iseckane kore, takođe doprinosi ishrani biljke. Kako se malč postepeno razgrađuje, on oslobađa hranljive materije direktno u zonu korena. Ovo je spor, ali veoma efikasan način da se održi plodnost zemljišta. Kombinacijom različitih organskih metoda, možeš svojoj petolisnoj lozici obezbediti sve što joj je potrebno za zdrav i bujan rast, na potpuno prirodan način.
