Pravilna i uravnotežena ishrana predstavlja jedan od stubova uspešne proizvodnje dunje, direktno utičući na rast, razvoj, rodnost i otpornost biljke na stresne uslove. Dunja, kao i svaka druga biljna vrsta, zahteva određenu količinu hranljivih elemenata koje usvaja iz zemljišta putem korenovog sistema. Intenzivnom proizvodnjom i iznošenjem plodova, iz zemljišta se svake godine iznosi značajna količina hraniva, koja se moraju nadoknaditi putem đubrenja. Zanemarivanje ishrane dovodi do postepenog iscrpljivanja zemljišta, slabljenja kondicije stabala, smanjenja prinosa i pojave simptoma nedostatka pojedinih elemenata. Zbog toga je redovno đubrenje, zasnovano na stvarnim potrebama biljke, imperativ za održivu i profitabilnu proizvodnju.
Potrebe dunje za hranljivim elementima se mogu podeliti na makroelemente i mikroelemente. U makroelemente, koji su biljci potrebni u većim količinama, spadaju azot (N), fosfor (P), kalijum (K), kalcijum (Ca), magnezijum (Mg) i sumpor (S). Azot je ključan za vegetativni rast, formiranje listne mase i sintezu proteina. Fosfor je neophodan za razvoj korena, cvetanje, oplodnju i prenos energije u biljci. Kalijum igra presudnu ulogu u transportu šećera, kvalitetu plodova, otpornosti na sušu i niske temperature. Mikroelementi, kao što su gvožđe (Fe), bor (B), mangan (Mn), cink (Zn) i bakar (Cu), potrebni su u znatno manjim količinama, ali je njihova uloga u fiziološkim procesima nezamenljiva, i njihov nedostatak može izazvati ozbiljne poremećaje.
Najpouzdaniji način za određivanje potreba za đubrenjem je hemijska analiza zemljišta. Ova analiza daje precizne podatke o pH vrednosti zemljišta, sadržaju humusa i koncentraciji pristupačnih oblika osnovnih hranljivih elemenata. Na osnovu ovih rezultata, stručnjaci mogu dati preciznu preporuku o vrsti i količini đubriva koje je potrebno uneti kako bi se zemljište dovelo u optimalno stanje za gajenje dunje. Analizu zemljišta je preporučljivo raditi svake 3 do 5 godina, jer se sastav zemljišta menja usled đubrenja i iznošenja hraniva prinosom. Đubrenje „napamet“, bez analize, često dovodi do neracionalne upotrebe đubriva, zagađenja životne sredine i narušavanja balansa hraniva u zemljištu.
Pored analize zemljišta, vizuelna dijagnostika, odnosno prepoznavanje simptoma nedostatka ili viška hraniva na biljci, može biti koristan alat. Na primer, nedostatak azota se manifestuje bledom, žućkastom bojom listova i slabim prirastom. Nedostatak kalijuma se prepoznaje po sušenju ivica starijih listova. Nedostatak gvožđa (hloroza) uzrokuje žućenje najmlađih listova, dok nervatura ostaje zelena, što je česta pojava na karbonatnim zemljištima. Iako vizuelna dijagnostika može ukazati na problem, ona ne daje kvantitativne podatke, te je za precizno đubrenje neophodna hemijska analiza zemljišta, a po potrebi i lista (folijarna analiza).
Uloga organske materije, odnosno humusa, u zemljištu je od neprocenjivog značaja. Humus popravlja strukturu zemljišta, čineći ga rastresitijim i pogodnijim za razvoj korena. On povećava sposobnost zemljišta da zadržava vodu i hranljive materije, sprečavajući njihovo ispiranje u dublje slojeve. Takođe, humus je izvor hrane za korisne mikroorganizme u zemljištu, koji igraju ključnu ulogu u transformaciji hranljivih materija u oblike pristupačne biljkama. Zbog toga je redovno unošenje organskih đubriva, kao što je stajnjak ili kompost, osnova plodnosti zemljišta i preduslov za uspešno gajenje dunje.
Osnovno đubrenje
Osnovno đubrenje, poznato i kao đubrenje za rezervu, izvodi se u jesen, nakon završetka vegetacije i berbe plodova. Cilj ovog đubrenja je da se u zemljište unesu hranljivi elementi koji su potrebni za ishranu biljke tokom perioda mirovanja i za početni rast u proleće, kao i da se nadoknade hraniva izneta prinosom. U jesen se prvenstveno unose đubriva koja sadrže fosfor i kalijum, jer su ovi elementi slabo pokretni u zemljištu i potrebno im je vreme da dospeju u zonu korenovog sistema. Pored mineralnih, u jesen je idealno vreme i za primenu organskih đubriva.
Organska đubriva, pre svega zgoreli stajnjak, predstavljaju najkvalitetniji izvor hranljivih materija i organske materije. Stajnjak ne samo da hrani biljku, već i dugoročno popravlja fizičke, hemijske i biološke osobine zemljišta. Preporučuje se primena 20-40 tona stajnjaka po hektaru, svake treće ili četvrte godine. Stajnjak se ravnomerno rastura po celoj površini zasada, nakon čega se odmah zaorava ili frezira na dubinu od 10-15 cm kako bi se smanjili gubici azota i kako bi se đubrivo unelo u zonu korena. Ukoliko stajnjak nije dostupan, mogu se koristiti i druga organska đubriva poput komposta, glistenjaka ili peletiranih organskih đubriva.
Od mineralnih đubriva, u jesen se koriste kompleksna NPK đubriva sa niskim sadržajem azota i visokim sadržajem fosfora i kalijuma. Tipične formulacije koje se koriste za osnovno đubrenje voćnjaka su NPK 8:16:24, NPK 7:20:30 ili slične. Količina đubriva zavisi od rezultata analize zemljišta, starosti zasada i očekivanog prinosa, a obično se kreće od 400 do 600 kg po hektaru. Kao i stajnjak, i mineralna đubriva se rasturaju po celoj površini i unose u zemljište obradom. Unošenje ovih hraniva u jesen osigurava da će ona biti dostupna biljci u rano proleće, kada krene intenzivan rast korena i priprema za cvetanje.
Pravilno izvedeno osnovno đubrenje je investicija u budućnost voćnjaka. Njime se stvara zaliha hranljivih materija u zemljištu, što osigurava stabilnu ishranu i dobar start vegetacije u narednoj godini. Biljke koje su dobro obezbeđene fosforom i kalijumom bolje podnose niske zimske temperature, otpornije su na bolesti i imaju bolji potencijal za formiranje cvetnih pupoljaka, što je direktna osnova za dobar rod u sledećoj sezoni. Zbog toga se osnovnom đubrenju mora pristupiti sa velikom pažnjom.
Prihranjivanje azotom
Prihranjivanje je mera đubrenja koja se sprovodi tokom vegetacije, sa ciljem da se biljci obezbede lako pristupačna hraniva, pre svega azot, u periodima kada su potrebe za njim najveće. Azot je ključan element za rast mladara, formiranje i funkcionisanje listova, i direktno utiče na bujnost i prinos. Međutim, azot je veoma pokretan u zemljištu i podložan ispiranju, pa se ne unosi u velikim količinama u jesen, već se dodaje u više navrata tokom proleća i ranog leta. Prekomerna primena azota može biti štetna, jer izaziva preteranu bujnost, zasenjivanje krune, slabije zametanje plodova, lošiji kvalitet i smanjenu sposobnost čuvanja.
Prva prihrana azotom se obavlja u rano proleće, neposredno pre kretanja vegetacije. U ovom periodu, biljka se budi iz zimskog mirovanja i potrebna joj je energija za rast pupoljaka i mladara. Primena azotnih đubriva u ovom trenutku podstiče snažan početni porast. Za ovu prihranu se obično koristi oko polovina od ukupno planirane godišnje količine azota. Najčešće se primenjuju đubriva kao što su KAN (kalcijum-amonijum-nitrat) ili urea, koja se rasturaju po površini u zoni projekcije krune.
Druga prihrana azotom se sprovodi krajem proleća ili početkom leta, obično nakon cvetanja i zametanja plodova, u fazi intenzivnog porasta mladara i plodova. U ovom periodu, potrebe za azotom su i dalje velike, kako za vegetativni rast, tako i za ishranu zametnutih plodića. Prekasna prihrana azotom, tokom kasnog leta, se ne preporučuje. Takva praksa može produžiti vegetaciju, mladari ne bi stigli da adekvatno sazru do zime, što bi povećalo rizik od izmrzavanja tokom niskih temperatura.
Ukupna količina čistog azota koja se dodaje tokom godine zavisi od starosti i rodnosti zasada, kao i od plodnosti zemljišta. U mlađim zasadima, cilj je podstaći brži rast i formiranje krune, pa su i potrebe za azotom veće. U rodnim zasadima, količina azota se usklađuje sa prinosom, a generalno se kreće u rasponu od 80 do 120 kg čistog azota po hektaru. Važno je napomenuti da se količina azota uneta organskim i osnovnim mineralnim đubrenjem mora uzeti u obzir prilikom planiranja prihranjivanja, kako bi se izbeglo prekomerno đubrenje ovim elementom.
Folijarna prihrana
Folijarna prihrana predstavlja dopunsku meru ishrane, koja podrazumeva primenu tečnih đubriva direktno na list. List ima sposobnost da usvaja hranljive materije, i na ovaj način se biljci mogu brzo i efikasno dodati neophodni elementi, posebno mikroelementi. Folijarna prihrana ne može zameniti ishranu preko korena, ali je izuzetno koristan alat za brzu korekciju nedostataka hraniva i za pomoć biljci u stresnim uslovima (suša, niske temperature, grad). Hraniva primenjena preko lista deluju veoma brzo, jer zaobilaze put kroz zemljište i koren.
Jedan od najvažnijih mikroelemenata za dunju je bor (B). Bor ima ključnu ulogu u klijanju polena, oplodnji i zametanju plodova. Njegov nedostatak može dovesti do slabog zametanja i deformacije plodova. Zbog toga se preporučuje folijarna primena bora u fazi neposredno pred cvetanje (faza roze balona). Tretman se može ponoviti i nakon cvetanja, kako bi se osigurala dobra snabdevenost ovim elementom. Pored bora, cink (Zn) je takođe važan za normalan rast i razvoj, a njegov nedostatak se manifestuje sitnim, rozetastim lišćem.
Tokom intenzivnog rasta plodova, veoma je korisna folijarna primena kalcijuma (Ca). Kalcijum je slabo pokretan element u biljci i često se javlja njegov nedostatak u plodovima, čak i kada ga u zemljištu ima dovoljno. Nedostatak kalcijuma može dovesti do pojave fiziološkog oboljenja poznatog kao gorke pege (bitter pit), što smanjuje tržišnu vrednost plodova. Redovna folijarna primena kalcijuma, u više navrata tokom leta, značajno poboljšava čvrstinu plodova, smanjuje pojavu gorkih pega i produžava njihovu sposobnost čuvanja.
Na tržištu postoji širok spektar folijarnih đubriva, od onih koja sadrže samo jedan element, do kompleksnih formulacija koje sadrže više makro i mikroelemenata. Folijarni tretmani se često mogu kombinovati sa tretmanima zaštite od bolesti i štetočina, čime se štedi vreme i smanjuju troškovi. Prilikom primene, važno je strogo se pridržavati preporučenih koncentracija, jer previsoke koncentracije mogu izazvati ožegotine na lišću. Tretmane treba izvoditi u večernjim ili ranim jutarnjim časovima, kada je temperatura niža i relativna vlažnost vazduha veća, kako bi usvajanje hraniva bilo što efikasnije.
Uticaj pH vrednosti zemljišta
pH vrednost zemljišta je mera njegove kiselosti ili baznosti (alkalnosti) i predstavlja jedan od najvažnijih faktora koji utiču na plodnost zemljišta i usvajanje hranljivih materija. Dunja najbolje uspeva na zemljištima koja su blago kisela do neutralna, sa pH vrednošću u rasponu od 6.0 do 7.5. U ovom opsegu pH, većina hranljivih elemenata se nalazi u oblicima koji su lako pristupačni za biljku. Ukoliko je pH vrednost zemljišta van ovog optimalnog opsega, može doći do blokade usvajanja određenih hraniva, čak i ako ih u zemljištu ima dovoljno.
Na kiselim zemljištima (pH ispod 6.0), pristupačnost fosfora, kalijuma, kalcijuma i magnezijuma je smanjena. Takođe, na jako kiselim zemljištima može doći do toksičnog delovanja aluminijuma i mangana, što negativno utiče na rast biljke. Ukoliko analiza zemljišta pokaže da je zemljište previše kiselo, potrebno je izvršiti kalcifikaciju. Kalcifikacija je mera popravke kiselog zemljišta dodavanjem materijala bogatih kalcijumom, kao što su mleveni krečnjak (kalcijum-karbonat) ili saturacioni mulj. Količina potrebnog materijala se određuje na osnovu rezultata analize zemljišta.
Na alkalnim ili karbonatnim zemljištima (pH iznad 7.5), javlja se drugi problem – nedostatak mikroelemenata, pre svega gvožđa, cinka i mangana. U baznoj sredini, ovi elementi prelaze u nerastvorljive oblike i postaju nedostupni za biljku. Nedostatak gvožđa dovodi do pojave gvozdene hloroze, koja se manifestuje žućenjem najmlađih listova dok nervatura ostaje zelena. Ovaj problem je čest kod dunje gajene na karbonatnim zemljištima. Popravka alkalnih zemljišta je teža nego popravka kiselih, i najčešće se problem rešava folijarnom primenom nedostajućih mikroelemenata u obliku helata, koji su stabilni i pristupačni biljci u širokom pH opsegu.
Održavanje optimalne pH vrednosti je dugoročan proces koji zahteva redovno praćenje i korektivne mere. Primena određenih mineralnih đubriva (fiziološki kisela đubriva) može vremenom dovesti do zakišeljavanja zemljišta, pa je i o tome potrebno voditi računa. Pravilnim upravljanjem plodnošću zemljišta, uključujući i regulaciju pH vrednosti, stvaraju se optimalni uslovi za ishranu dunje, što je preduslov za postizanje visokih prinosa i dobrog kvaliteta plodova.
