Pravilna ishrana brekinje (Sorbus torminalis) predstavlja jedan od stubova uspešne proizvodnje, jer direktno utiče na rast, otpornost, rodnost i kvalitet plodova. Iako važi za relativno skromnu vrstu po pitanju zahteva za hranljivim materijama, brekinja, kao i svaka druga kultura, iznosi određene količine hraniva iz zemljišta koje je potrebno nadoknaditi kako bi se održala dugoročna plodnost. Uravnoteženo đubrenje, zasnovano na stvarnim potrebama biljke i analizi zemljišta, osigurava da drvo dobije sve neophodne makro i mikroelemente u optimalnom odnosu. Time se podstiče formiranje snažnog stabla, zdrave lisne mase i obilnog roda, uz istovremeno jačanje imuniteta biljke protiv bolesti i štetočina.
Brekinja za svoj rast i razvoj zahteva uravnotežen odnos osnovnih makroelemenata: azota (N), fosfora (P) i kalijuma (K). Azot je ključan za vegetativni rast, odnosno za razvoj listova i izdanaka, i neophodan je za sintezu proteina i hlorofila. Fosfor igra vitalnu ulogu u energetskim procesima, razvoju korenovog sistema, cvetanju i formiranju semena. Kalijum je od suštinskog značaja za transport vode i hranljivih materija, fotosintezu, otpornost na sušu i niske temperature, kao i za kvalitet plodova, utičući na sadržaj šećera i kiselina. Nedostatak bilo kog od ovih elemenata može dovesti do poremećaja u rastu i smanjenja prinosa.
Pored osnovnih makroelemenata, za pravilan razvoj brekinje neophodni su i sekundarni elementi kao što su kalcijum (Ca), magnezijum (Mg) i sumpor (S), kao i čitav niz mikroelemenata, uključujući gvožđe (Fe), mangan (Mn), cink (Zn), bakar (Cu) i bor (B). Iako su potrebni u znatno manjim količinama, nedostatak mikroelemenata može izazvati ozbiljne fiziološke poremećaje, kao što je hloroza (žućenje lišća) usled nedostatka gvožđa. Zbog toga je važno primenjivati đubriva koja sadrže i ove esencijalne elemente ili ih dodavati folijarno po potrebi.
Najpouzdaniji način za utvrđivanje stvarnih potreba zasada za hranljivim materijama je hemijska analiza zemljišta i folijarna analiza (analiza lišća). Analiza zemljišta daje uvid u rezerve hraniva u tlu i njegovu pH vrednost, što je ključno jer pH vrednost direktno utiče na dostupnost pojedinih elemenata biljkama. Folijarna analiza, s druge strane, pokazuje koje elemente je biljka uspela da usvoji iz zemljišta i da li postoji njihov suficit ili deficit. Kombinacijom ove dve analize dobija se kompletna slika o stanju ishranjenosti zasada i omogućava izrada preciznog programa đubrenja, čime se izbegava nepotrebno rasipanje đubriva i potencijalno zagađenje okoline.
Organsko đubrenje
Organsko đubrenje ima nezamenljivu ulogu u ishrani brekinje i održavanju plodnosti zemljišta. Primena organskih đubriva, kao što su zreli stajnjak, kompost ili glistenjak, ne samo da obezbeđuje biljkama neophodne hranljive materije, već i značajno poboljšava fizičke, hemijske i biološke osobine zemljišta. Organska materija poboljšava strukturu tla, čineći ga rastresitijim i prozračnijim, povećava kapacitet za zadržavanje vode i podstiče rad korisnih mikroorganizama. Ovi mikroorganizmi razlažu organsku materiju i prevode hranljive elemente u oblike dostupne biljkama, čime se stvara dugoročna rezerva hraniva.
Najbolje vreme za primenu organskih đubriva je jesen, nakon opadanja lišća. Đubrivo se ravnomerno raspoređuje po celoj površini ispod krošnje, izbegavajući direktan kontakt sa stablom, a zatim se plitkom obradom zemljišta unosi u površinski sloj. Na ovaj način, hranljive materije će se tokom zime postepeno razlagati i biti dostupne biljkama na proleće, kada krene vegetacija. Preporučena količina zrelog stajnjaka je oko 20-30 tona po hektaru, odnosno nekoliko kilograma po stablu, u zavisnosti od starosti i plodnosti zemljišta, a primenjuje se svake treće ili četvrte godine.
Kompost je takođe izvanredan izvor organske materije i može se koristiti kao alternativa stajnjaku. Proizvodnja sopstvenog komposta od biljnih ostataka iz bašte i kuhinje je ekološki i ekonomski isplativ način da se obezbedi kvalitetno đubrivo. Pored osnovnog đubrenja, organska đubriva se koriste i prilikom same sadnje. Dodavanje zrelog stajnjaka ili komposta u sadnu jamu obezbeđuje mladoj sadnici odličan start i dovoljno hraniva za početni rast i razvoj korenovog sistema.
Zelenišno đubrenje (sideracija) je još jedna korisna praksa u organskoj proizvodnji. Ona podrazumeva setvu određenih biljnih vrsta (npr. leguminoza kao što su grahorica, detelina, ili slačica) u međurednom prostoru, koje se u fazi cvetanja zaoravaju i unose u zemljište. Ove biljke obogaćuju zemljište azotom (posebno leguminoze) i organskom materijom, poboljšavaju njegovu strukturu, sprečavaju rast korova i smanjuju eroziju. Ova agrotehnička mera doprinosi održivom sistemu gajenja i dugoročnom povećanju plodnosti zemljišta.
Mineralno đubrenje
Pored organskih, u intenzivnoj proizvodnji brekinje često se koriste i mineralna đubriva kako bi se precizno i brzo zadovoljile potrebe biljaka za određenim hranljivim elementima. Mineralna đubriva sadrže hraniva u koncentrovanom i lako pristupačnom obliku. Osnovno đubrenje mineralnim đubrivima se takođe obavlja u jesen, zajedno sa organskim. Tada se primenjuju đubriva sa manjim sadržajem azota, a većim sadržajem fosfora i kalijuma (NPK formulacije poput 7:14:21 ili 8:16:24), jer su ova dva elementa manje pokretna u zemljištu i potrebno im je vreme da dospeju u zonu korena.
Prihranjivanje se vrši tokom vegetacije, obično u dva navrata, kako bi se biljkama obezbedio azot koji je ključan za rast. Prvo prihranjivanje se obavlja u rano proleće, pred kretanje vegetacije, azotnim đubrivima kao što je KAN (krečni amonijum-nitrat), koji je pogodan i za kiselija zemljišta. Drugo prihranjivanje se može obaviti krajem proleća ili početkom leta, u fazi intenzivnog rasta plodova, kako bi se osigurala njihova krupnoća i kvalitet. Važno je ne preterivati sa azotom, jer prekomerna količina može dovesti do previše bujnog rasta, smanjenja rodnosti, slabijeg obojenja plodova i veće osetljivosti na bolesti i niske temperature.
Količina i formulacija mineralnih đubriva moraju biti strogo prilagođene rezultatima hemijske analize zemljišta. Primena đubriva „napamet“ može dovesti do narušavanja ravnoteže hraniva u tlu, blokade usvajanja nekih elemenata i nepotrebnog troška. Na primer, na zemljištima bogatim kalijumom, treba koristiti NPK đubriva sa manjim sadržajem ovog elementa. Takođe, pH vrednost zemljišta utiče na izbor đubriva; na kiselim zemljištima treba izbegavati fiziološki kisela đubriva i koristiti ona koja sadrže kalcijum.
Mineralna đubriva se primenjuju tako što se ravnomerno rasporede po površini ispod krošnje, ali ne preblizu stabla. Nakon primene, poželjno je izvršiti plitku obradu zemljišta ili navodnjavanje kako bi se granule đubriva rastvorile i dospele do korenovog sistema. U savremenim zasadima sa sistemom za navodnjavanje „kap po kap“, primenjuje se fertirigacija – dodavanje vodorastvorljivih đubriva direktno u sistem, što omogućava precizno doziranje i maksimalnu efikasnost ishrane.
Folijarna prihrana
Folijarna prihrana predstavlja dopunsku meru ishrane brekinje, kojom se hranljive materije unose direktno preko lista. Ovaj način primene omogućava veoma brzo usvajanje hraniva i koristi se za brzu korekciju nedostataka određenih elemenata, posebno mikroelemenata, ili za pomoć biljci u stresnim uslovima (suša, niske temperature, napad bolesti). Folijarna prihrana ne može zameniti osnovno đubrenje preko zemljišta, ali je izuzetno koristan alat za „fino podešavanje“ ishrane tokom vegetacije.
Najčešće se folijarno dodaju mikroelementi kao što su bor, gvožđe, cink i mangan. Bor je izuzetno važan za oplodnju i zametanje plodova, pa se preporučuje njegova primena pre cvetanja. Nedostatak gvožđa, koji se manifestuje kao hloroza (žućenje lišća sa zelenim nervima), često se javlja na karbonatnim, alkalnim zemljištima i najbrže se koriguje upravo folijarnom primenom preparata na bazi gvožđa (helata). Cink je važan za sintezu hormona rasta i njegov nedostatak može dovesti do sitnolisnosti i rozetastog rasta izdanaka.
Folijarna prihrana se može kombinovati i sa primenom sredstava za zaštitu bilja, čime se smanjuje broj prohoda mehanizacije i štedi vreme i novac. Međutim, pre mešanja preparata, uvek treba proveriti njihovu kompatibilnost. Tretiranje se obavlja u ranim jutarnjim ili kasnim večernjim satima, kada su temperature niže i vlažnost vazduha veća, kako bi se omogućilo duže zadržavanje rastvora na listu i bolje usvajanje. Treba izbegavati primenu po jakom suncu, jer može doći do pojave ožegotina na lišću.
Pored pojedinačnih elemenata, na tržištu postoje i kompleksna folijarna đubriva koja sadrže izbalansiran odnos makro i mikroelemenata, kao i biostimulatore (aminokiseline, ekstrakti algi). Primena ovih preparata u ključnim fazama razvoja, kao što su period pre cvetanja, nakon zametanja plodova ili tokom intenzivnog rasta, može značajno poboljšati kondiciju biljke i povećati prinos. Folijarna prihrana je efikasan način da se brzo i ciljano interveniše i pruži podrška brekinji onda kada joj je to najpotrebnije.
Uloga pH vrednosti zemljišta
pH vrednost zemljišta je jedan od najvažnijih faktora koji utiču na dostupnost hranljivih materija za brekinju. Ona predstavlja meru kiselosti ili alkalnosti zemljišta i direktno utiče na to da li će se hranljivi elementi nalaziti u obliku koji koren biljke može da usvoji. Brekinja najbolje uspeva na blago kiselim do neutralnim zemljištima, sa pH vrednošću između 6.0 i 7.0. U ovom opsegu, većina esencijalnih hranljivih materija je optimalno dostupna.
Na previše kiselim zemljištima (pH ispod 5.5), elementi kao što su aluminijum i mangan postaju rastvorljiviji i mogu dostići toksične koncentracije, dok dostupnost fosfora, kalcijuma i magnezijuma opada. U takvim uslovima, rast biljke je usporen, a korenov sistem se slabo razvija. Kiselost zemljišta se može korigovati postupkom kalcifikacije, odnosno dodavanjem materijala bogatih kalcijumom, kao što su mleveni krečnjak ili dolomit. Kalcifikaciju je najbolje obaviti u jesen, na osnovu preporuke dobijene analizom zemljišta.
Na alkalnim zemljištima (pH iznad 7.5), javlja se suprotan problem. Dostupnost fosfora i većine mikroelemenata, posebno gvožđa, cinka i mangana, drastično se smanjuje, iako ih u zemljištu može biti dovoljno. To dovodi do pojave simptoma nedostatka, kao što je već pomenuta hloroza usled nedostatka gvožđa. Popravka alkalnih zemljišta je teža i skuplja; može se pokušati sa primenom fiziološki kiselih đubriva (npr. amonijum-sulfat) ili dodavanjem sumpora u prahu, ali su rezultati često kratkotrajni. Na takvim zemljištima, redovna folijarna prihrana mikroelementima postaje neophodna mera.
Pre podizanja zasada brekinje, obavezno je uraditi analizu pH vrednosti zemljišta. Ukoliko vrednosti značajno odstupaju od optimalnih, potrebno je sprovesti mere popravke pre sadnje. Održavanje optimalne pH vrednosti tokom eksploatacije zasada je ključno za efikasno iskorišćavanje dodatih đubriva i postizanje stabilnih prinosa. Redovna kontrola pH vrednosti svake 4-5 godine omogućava praćenje stanja i pravovremeno reagovanje.
