Beli bor je poznat kao izuzetno skromna i prilagodljiva vrsta, sposobna da uspeva na siromašnim i peskovitim zemljištima gde mnoge druge vrste ne bi preživele. Njegove potrebe za hranljivim materijama su relativno niske, zahvaljujući efikasnom korenovom sistemu i simbiozi sa mikoriznim gljivama koje mu pomažu u usvajanju nutrijenata. U prirodnom okruženju, ciklus raspadanja iglica i organske materije obezbeđuje sve što je potrebno za njegov rast. Međutim, u kultivisanim uslovima, poput vrtova i parkova, gde se zemljište može razlikovati od prirodnog staništa ili biti iscrpljeno, ponekad je potrebno intervenisati kako bi se osigurali optimalni uslovi za razvoj. Razumevanje kada, kako i čime prihranjivati beli bor ključno je za izbegavanje grešaka koje mogu doneti više štete nego koristi.
Generalno pravilo za odrasla, dobro uspostavljena stabla belog bora je da im đubrenje nije potrebno. Ako drvo izgleda zdravo, ima dobru boju iglica i normalan godišnji prirast, svaka dodatna prihrana je suvišna i potencijalno štetna. Prekomerna upotreba đubriva, posebno onih sa visokim sadržajem azota, može narušiti prirodnu ravnotežu rasta. To dovodi do formiranja predugih, mekanih i slabih izdanaka koji su podložniji lomljenju pod teretom snega ili naletima vetra. Takođe, takav bujan rast je privlačniji za lisne vaši i druge štetočine, a biljka postaje osetljivija i na gljivične bolesti i oštećenja od mraza.
Postoje, međutim, specifične situacije kada je đubrenje opravdano. Mlade sadnice, u prve dve do tri godine nakon sadnje, mogu imati koristi od blage prihrane koja će im pomoći da brže razviju snažan korenov sistem i lakše prebrode stres presađivanja. Druga situacija je kada drvo raste na izrazito siromašnom, peskovitom ili šljunkovitom tlu, ili na zemljištu koje je degradirano građevinskim radovima. U tim slučajevima, nedostatak esencijalnih nutrijenata može se manifestovati kroz vidljive simptome, kao što su usporen rast, proređena krošnja ili promena boje iglica.
Najpouzdaniji način da se utvrdi da li je đubrenje potrebno i koji hranljivi elementi nedostaju jeste hemijska analiza zemljišta. Analiza će pružiti tačne informacije o pH vrednosti i sadržaju makro i mikroelemenata. Na osnovu rezultata, može se primeniti ciljano đubrenje, dodajući samo one nutrijente koji su u deficitu. Bez analize, đubrenje se svodi na nagađanje i nosi rizik od narušavanja balansa hraniva u zemljištu, što može stvoriti nove probleme. Vizuelni simptomi takođe mogu ukazivati na nedostatak određenih elemenata, na primer, hloroza (žućenje iglica) često ukazuje na nedostatak azota, gvožđa ili magnezijuma.
Prepoznavanje simptoma nedostatka hraniva
Iako beli bor nema velike zahteve, nedostatak ključnih hranljivih materija može se odraziti na njegov izgled i vitalnost. Jedan od najčešćih simptoma je hloroza, odnosno žućenje iglica. Ako su starije, unutrašnje iglice te koje postaju žute, to obično ukazuje na nedostatak mobilnih elemenata poput azota (N), fosfora (P) ili magnezijuma (Mg). Nedostatak azota se manifestuje kao opšte, ravnomerno bledilo ili žućenje starijih iglica, praćeno usporenim rastom. Sa druge strane, ako žute mlađe iglice na vrhovima grana, to je često znak nedostatka nepokretnih elemenata kao što su gvožđe (Fe), sumpor (S) ili mangan (Mn), jer biljka ne može da ih transportuje iz starijih u mlađe delove.
Usporen ili patuljast rast je još jedan opšti pokazatelj da drvetu možda nedostaju hranljive materije. Ako mladi izdanci („sveće“) koji se pojavljuju u proleće ostaju primetno kraći nego prethodnih godina, to može biti znak nutritivnog stresa. Nedostatak fosfora, na primer, može dovesti do slabijeg razvoja korena i generalno usporenog rasta, a iglice mogu dobiti purpurnu nijansu, posebno tokom hladnog vremena. Slab razvoj bočnih grana i proređena, retka krošnja takođe mogu biti posledica dugotrajnog nedostatka esencijalnih elemenata.
Boja i zdravlje iglica su dobar indikator opšteg stanja. Pored žućenja, mogu se pojaviti i drugi simptomi. Na primer, smeđi vrhovi iglica mogu ukazivati na nedostatak kalijuma (K) ili na problem sa sušom ili oštećenjem od soli. Prevremeno opadanje iglica, posebno onih koje nisu stare dve ili tri godine, takođe može biti znak da nešto nije u redu sa ishranom biljke. Važno je, međutim, razlikovati normalno, sezonsko odbacivanje starijih iglica u jesen od simptoma nutritivnog deficita.
Pre donošenja zaključka o nedostatku hraniva, važno je isključiti druge moguće uzroke sličnih simptoma. Problemi sa drenažom, prekomerno zalivanje, sabijenost zemljišta, oštećenje korena, napad bolesti ili štetočina, ili ekstremni pH zemljišta mogu izazvati simptome koji liče na nutritivni deficit. Na primer, previsoka (alkalna) pH vrednost zemljišta može blokirati usvajanje gvožđa, čak i ako ga u zemljištu ima dovoljno, što dovodi do gvožđevite hloroze. Zato je sveobuhvatan pristup, koji uključuje i analizu zemljišta, ključan za postavljanje ispravne dijagnoze.
Vrste đubriva i vreme primene
Kada se utvrdi da je đubrenje belog bora neophodno, sledeći korak je izbor odgovarajućeg đubriva. Za četinare su generalno najbolji izbor sporo otpuštajuća (slow-release) đubriva, koja postepeno oslobađaju hranljive materije tokom dužeg vremenskog perioda. Ovo oponaša prirodni proces razgradnje organske materije i smanjuje rizik od „spaljivanja“ korena usled prevelike koncentracije soli. Potražite đubriva formulisana specifično za četinare ili acidofilne (kiseloljubive) biljke. Ona obično imaju blago kiseli efekat na zemljište i izbalansiran odnos hraniva, često sa nešto nižim sadržajem azota u odnosu na fosfor i kalijum.
Organska đubriva predstavljaju odličnu alternativu mineralnim. Zreli kompost, glistenjak ili dobro pregoreli stajnjak su idealni jer ne samo da snabdevaju biljku hranivima na spor i uravnotežen način, već i poboljšavaju strukturu zemljišta, povećavaju njegovu sposobnost zadržavanja vode i podstiču aktivnost korisnih mikroorganizama. Dodavanje sloja komposta od par centimetara oko osnove drveta u proleće (kao vid malča) je jednostavan i veoma efikasan način da se obezbedi dugoročna i blaga prihrana. Tečna organska đubriva, poput onih na bazi morskih algi, mogu se koristiti za bržu, folijarnu prihranu ako se primete akutni simptomi nedostatka mikroelemenata.
Optimalno vreme za primenu đubriva je u rano proleće, neposredno pre ili na samom početku vegetacije. Đubrenje u ovom periodu obezbeđuje hranljive materije koje će biljci biti dostupne tokom sezone najintenzivnijeg rasta. Treba izbegavati đubrenje kasno u leto ili u jesen. Prihrana u ovom periodu, posebno azotnim đubrivima, može stimulisati novi rast koji neće imati dovoljno vremena da sazri i odrveni pre dolaska zime, što ga čini izuzetno osetljivim na oštećenja od mraza. Jedini izuzetak može biti primena đubriva sa visokim sadržajem kalijuma u ranu jesen, koji pomaže u pripremi biljke za zimu i povećava njenu otpornost na niske temperature.
Nikada ne treba đubriti drvo koje je pod stresom od suše. Pre primene bilo kakvog đubriva, potrebno je dobro zaliti zemljište oko drveta dan ili dva ranije. Nakon što se đubrivo primeni, potrebno je ponovo zaliti kako bi se granule rastvorile i hranljivi sastojci počeli spuštati ka korenovom sistemu. Pridržavanje ovih smernica osigurava da će biljka moći efikasno da iskoristi dodate nutrijente i da će prihrana imati pozitivan, a ne negativan efekat.
Način primene đubriva
Pravilna tehnika primene đubriva ključna je kako bi hranljive materije stigle tamo gde su potrebne – do aktivnog korenovog sistema – i kako bi se izbegla oštećenja biljke. Granulirana đubriva se nikada ne smeju bacati direktno uz stablo niti koncentrisati na jednom mestu. Visoka koncentracija đubriva može oštetiti koru i „spaliti“ koren. Umesto toga, đubrivo treba ravnomerno rasporediti po površini zemljišta ispod cele projekcije krošnje, od nekoliko centimetara udaljenosti od stabla pa sve do spoljne ivice grana, jer se tu nalazi najveći deo upijajućeg korenja.
Nakon što je đubrivo ravnomerno raspoređeno, preporučuje se da se blago unese u površinski sloj zemljišta grabuljama. Ovo pomaže da se granule fiksiraju i sprečava njihovo ispiranje jakom kišom ili oticanje sa površine. Nakon toga, kao što je već pomenuto, neophodno je temeljno zaliti tretirano područje. Voda će rastvoriti granule i omogućiti hranljivim materijama da prodru dublje u zemljište i postanu dostupne korenovom sistemu. Ovaj korak je apsolutno neophodan za aktivaciju đubriva i ne sme se preskočiti.
Za veća stabla u travnjacima, gde je površinska primena otežana, može se koristiti metoda „đubrenja u rupe“. Ova tehnika podrazumeva bušenje rupa u zemljištu dubine 20-30 centimetara, raspoređenih u krugovima ispod krošnje. U svaku rupu se zatim sipa određena količina đubriva i rupa se zatrpava zemljom. Na ovaj način se hranljive materije plasiraju direktno u zonu korena, zaobilazeći travnati pokrivač koji bi inače usvojio deo hraniva. Rupe treba praviti pažljivo kako se ne bi oštetio koren.
Folijarna prihrana, odnosno prskanje rastvorenog đubriva direktno na iglice, može se koristiti kao brza intervencija za korekciju nedostatka mikroelemenata, poput gvožđa ili cinka. Biljka može apsorbovati manju količinu hraniva direktno preko iglica. Međutim, ovo treba smatrati samo dopunskom i privremenom merom, a ne zamenom za pravilnu ishranu preko korena. Prilikom folijarne primene, važno je pridržavati se preporučenih koncentracija kako ne bi došlo do oštećenja iglica, a prskanje obavljati rano ujutru ili kasno popodne, po oblačnom vremenu, kako bi se izbegle ožegotine od sunca.
Uloga mikorize i pH vrednosti zemljišta
Ishrana belog bora neraskidivo je povezana sa simbiotskim odnosom koji on formira sa mikoriznim gljivama. Mikoriza je zajednica gljive i korena biljke, u kojoj oba organizma imaju korist. Hife (tanke niti) gljive deluju kao produžetak korenovog sistema biljke, višestruko povećavajući površinu za upijanje vode i hranljivih materija, posebno fosfora i nekih mikroelemenata koje biljka sama teže usvaja. Zauzvrat, biljka snabdeva gljivu ugljenim hidratima nastalim u procesu fotosinteze. Ova simbioza je jedan od glavnih razloga zašto beli bor može da uspeva na veoma siromašnim zemljištima.
U zdravom šumskom ekosistemu, zemljište je bogato sporama različitih vrsta mikoriznih gljiva. Međutim, u urbanim sredinama, na degradiranom zemljištu ili u sterilisanom supstratu za sadnju, ove korisne gljive mogu nedostajati. Prilikom sadnje belog bora na takvim lokacijama, može biti izuzetno korisno inokulisati korenov sistem ili sadnu jamu komercijalnim mikoriznim preparatima. Ovi preparati sadrže spore odgovarajućih gljiva i mogu značajno poboljšati prijem sadnice, njen kasniji rast i otpornost na stres, smanjujući time potrebu za dodatnim đubrenjem.
pH vrednost zemljišta je još jedan kritičan faktor koji utiče na dostupnost hranljivih materija. Beli bor preferira blago kisela do neutralna zemljišta, sa optimalnim pH opsegom od 4.5 do 6.5. U ovom opsegu, većina esencijalnih hranljivih elemenata je u obliku koji je biljkama lako dostupan. Ako je zemljište previše alkalno (pH iznad 7.0), dostupnost nekih elemenata, poput gvožđa, mangana i cinka, drastično se smanjuje, što može dovesti do simptoma nedostatka čak i ako su oni prisutni u zemljištu. S druge strane, u izrazito kiselim zemljištima može doći do toksičnosti aluminijuma i mangana.
Pre sadnje, a i povremeno tokom života drveta, korisno je proveriti pH vrednost zemljišta. Ukoliko je zemljište previše alkalno, može se zakiseliti dodavanjem elementarnog sumpora, kiselog treseta ili korišćenjem amonijum-sulfata kao izvora azota. Ako je zemljište previše kiselo, pH vrednost se može podići dodavanjem krečnjaka ili drvenog pepela. Održavanje optimalne pH vrednosti je ključno za efikasno usvajanje hraniva i često je važnije od samog dodavanja đubriva, jer osigurava da biljka može iskoristiti ono što joj zemljište već nudi.
📷 Arnstein Rønning, CC BY 3.0, via Wikimedia Commons
