Rasprava o potrebama za hranljivim materijama i đubrenju bele imele ponovo nas vodi u jedinstveni svet poluparazitskih odnosa, gde klasična pravila agronomije ne važe. Bela imela ne crpi hranu iz zemljišta, pa stoga koncept njenog direktnog đubrenja nema nikakvog smisla. Ona sve neophodne mineralne materije dobija iz svog domaćina, filtrirajući ih iz vode koju preuzima iz njegovog ksilemskog sistema. Stoga, slično kao i kod potreba za vodom, briga o ishrani imele je zapravo briga o ishrani drveta domaćina. Razumevanje koje hranljive materije imela preuzima i kako to utiče na domaćina ključno je za održavanje zdravlja celog sistema. Cilj nije nahraniti imelu, već osigurati da je drvo domaćin dovoljno snažno i dobro ishranjeno da može podržati i sebe i svog zelenog podstanara.
Bela imela iz drveta domaćina usvaja isključivo vodu i u njoj rastvorene mineralne materije. To su elementi poput azota, fosfora, kalijuma, kalcijuma, magnezijuma i raznih mikroelemenata koje je koren drveta apsorbovao iz zemljišta. Imela nema pristup organskim jedinjenjima, poput šećera, koje drvo proizvodi fotosintezom i transportuje kroz floem. Ona je sama sposobna da stvara šećere putem sopstvene fotosinteze, zbog čega i spada u grupu poluparazita, a ne potpunih parazita.
Koncentracija određenih minerala u tkivu imele često je znatno viša nego u lišću drveta domaćina. To se posebno odnosi na kalijum, koji igra važnu ulogu u regulaciji vodnog potencijala i omogućava imeli da efikasnije povlači vodu. Ova sposobnost akumulacije minerala znači da imela može značajno osiromašiti grane na kojima raste, preusmeravajući hranljive materije koje su bile namenjene za rast lišća, cvetova i plodova samog drveta.
Uticaj imele na ishranu domaćina postaje primetan tek kod jačih infestacija. Nekoliko grmova na velikom, zdravom drvetu neće izazvati značajan nutritivni deficit. Međutim, kada je drvo prekriveno imelom, ono može početi da pokazuje simptome nedostatka određenih hraniva, kao što su hloroza (žućenje lišća) ili smanjen prirast. Ovi simptomi su često izraženiji na granama koje se nalaze iznad mesta gde imela raste.
Shodno tome, svaka agrotehnička mera koja ima za cilj poboljšanje ishrane drveta domaćina indirektno će koristiti i imeli. Đubrenje zemljišta oko stabla organskim ili mineralnim đubrivima obezbediće drvetu više resursa, čineći ga otpornijim na „nutritivnu krađu“ od strane imele. Opet, cilj je ojačati domaćina kako bi lakše podneo teret svog parazita, a ne direktno stimulisati rast same imele.
Još članaka na ovu temu
Poluparazitski način ishrane
Da bismo pravilno upravljali ishranom sistema domaćin-imela, neophodno je detaljno razumeti poluparazitski način ishrane. Kao što je pomenuto, bela imela je fotosintetski aktivna. Njeni zimzeleni listovi i stabljike sadrže hlorofil i, uz prisustvo sunčeve svetlosti, samostalno proizvode sve potrebne ugljene hidrate (šećere) za svoj rast i razvoj. Upravo je ta sposobnost razlikuje od potpunih parazita (kao što je vilina kosica), koji u potpunosti zavise od domaćina i za organsku i za neorgansku hranu.
Međutim, za sve ostalo, imela se oslanja na domaćina. Njen haustorijum prodire isključivo u ksilem, sistem „cevi“ koji transportuje vodu i rastvorene minerale od korena ka krošnji. Imela nema nikakav kontakt sa floemom, drugim provodnim sistemom koji transportuje šećere stvorene u lišću ka drugim delovima biljke (korenu, plodovima). Zato imela nikada ne može ukrasti organsku hranu od drveta, već samo sirovine potrebne za život koje drvo crpi iz zemljišta.
Ovaj specifičan način ishrane ima nekoliko važnih posledica. Prvo, imela je najaktivnija u preuzimanju resursa tokom dana, kada je transpiracija najjača i kada je protok vode kroz ksilem najintenzivniji. Drugo, njen uticaj na domaćina biće najizraženiji na siromašnim zemljištima, gde je konkurencija za ograničene mineralne materije najveća. Na plodnom zemljištu, drvo mnogo lakše nadoknađuje gubitke.
Treće, hemijski sastav imele direktno odražava mineralni sastav sokova domaćina, ali sa određenim razlikama. Imela pokazuje sposobnost da selektivno akumulira određene elemente, pre svega kalijum. Visoka koncentracija kalijuma u njenim ćelijama pomaže joj da stvori jači osmotski pritisak, što joj omogućava da efikasno preotme vodu i rastvorene materije od grana domaćina. Razumevanje ove strategije pomaže nam da shvatimo zašto imela može biti tako uspešan i ponekad štetan poluparazit.
Još članaka na ovu temu
Hranljive materije koje imela crpi
Bela imela iz svog domaćina crpi širok spektar esencijalnih mineralnih elemenata. Iako se radi o istim elementima koje koristi i samo drvo, imela ih često akumulira u različitim koncentracijama. Najznačajniji makroelement koji imela preuzima u velikim količinama je kalijum (K). Kalijum je ključan za regulaciju otvaranja i zatvaranja stoma i održavanje ćelijskog turgora, a njegova visoka koncentracija omogućava imeli da održava nizak vodni potencijal i tako efikasno crpi vodu.
Azot (N), u obliku nitrata i amonijum jona rastvorenih u ksilemskom soku, takođe je od vitalnog značaja za imelu. Ona ga koristi za sintezu aminokiselina, proteina i nukleinskih kiselina. Iako je imela zelena, njen sadržaj azota po jedinici suve materije često je viši nego u lišću domaćina, što ukazuje na njenu veliku efikasnost u preuzimanju ovog važnog elementa. Deficit azota kod drveta domaćina može se manifestovati kao opšte žutilo i slabiji rast.
Fosfor (P), kalcijum (Ca) i magnezijum (Mg) su sledeći važni makroelementi koje imela usvaja. Fosfor je ključan za energetske procese, kalcijum za izgradnju ćelijskih zidova, a magnezijum je centralni atom u molekulu hlorofila. Iako imela sama proizvodi hlorofil, neophodan magnezijum mora dobiti od domaćina. Zanimljivo je da je koncentracija kalcijuma u imeli često niža nego u lišću domaćina, što sugeriše da imela poseduje mehanizme za selektivnu apsorpciju elemenata.
Pored makroelemenata, imela preuzima i sve neophodne mikroelemente: gvožđe (Fe), mangan (Mn), cink (Zn), bakar (Cu), bor (B) i molibden (Mo). Iako su potrebni u znatno manjim količinama, nedostatak bilo kog od ovih elemenata može ograničiti rast i razvoj. U suštini, imela se ponaša kao „filter“ na provodnom sistemu domaćina, uzimajući sve što joj je potrebno iz rastvora koji protiče kroz granu.
Uticaj imele na ishranu drveta domaćina
Prisustvo imele može značajno poremetiti balans hranljivih materija unutar drveta domaćina. Time što konstantno preusmerava deo vode i minerala za svoje potrebe, imela stvara lokalizovani, a kod jačih zaraza i sistemski, nutritivni deficit kod domaćina. Grana na kojoj imela raste često je prva koja pokazuje simptome, jer je najbliža „potrošaču“. Lišće na takvoj grani može biti sitnije, bleđe i može ranije opasti u jesen.
Dugoročno, masovna pojava imele iscrpljuje celo stablo. Smanjena dostupnost ključnih elemenata kao što su azot i fosfor može dovesti do smanjenog rasta, manje cvetanja i slabijeg roda kod voćnih vrsta. Drvo postaje podložnije i drugim problemima, kao što su bolesti i napadi insekata, jer mu je oslabljen imuni sistem. Efekat je kumulativan i postaje sve izraženiji kako se broj i veličina grmova imele povećavaju.
Zanimljiv je i uticaj na preraspodelu resursa unutar samog drveta. Pošto imela neprestano crpi resurse, drvo može pokušati da kompenzuje gubitak tako što će povlačiti hranljive materije iz drugih, zdravih delova. To može dovesti do postepenog slabljenja cele krošnje. Takođe, leglica koja pada sa imele ima drugačiji hemijski sastav od lišća domaćina. Često je bogatija kalijumom i azotom, pa njeno raspadanje može promeniti hemijski sastav zemljišta neposredno ispod drveta, što može uticati na druge biljke i mikroorganizme u okolini.
U voćarstvu, uticaj na ishranu može imati i ekonomske posledice. Smanjen kvalitet i količina plodova direktna su posledica konkurencije za hranljive materije. Plodovi na zaraženim stablima mogu biti sitniji, slabije obojeni i sa manjim sadržajem šećera, jer drvo nema dovoljno resursa da ih u potpunosti razvije. Zato je u komercijalnim zasadima kontrola imele neophodna mera za očuvanje prinosa.
Da li je potrebno đubrenje?
Pitanje đubrenja u kontekstu prisustva imele je složeno. Direktno đubrenje imele, kao što je već rečeno, nije moguće niti potrebno. Međutim, đubrenje drveta domaćina može biti korisna, pa čak i neophodna mera, ali zahteva pažljivo razmatranje. Cilj đubrenja nije da se pospeši rast imele, već da se drvetu domaćinu obezbedi dovoljno hraniva da može da toleriše dodatno opterećenje.
Đubrenje je preporučljivo u situacijama kada drvo pokazuje jasne znake nutritivnog deficita (hloroza, slab prirast), a istovremeno je zaraženo imelom. Takođe, na prirodno siromašnim i peskovitim zemljištima, redovno dodavanje hraniva može pomoći u održavanju vitalnosti drveća koje je domaćin imeli. U ovim slučajevima, đubrenje deluje kao mera podrške koja jača otpornost domaćina.
S druge strane, prekomerno đubrenje, posebno azotnim đubrivima, može biti kontraproduktivno. Iako će ojačati drvo, takođe će stvoriti bujniji rast i bogatiji ksilemski sok, što može indirektno stimulisati i brži rast same imele. Zato je ključ u umerenosti i balansu. Najbolje je koristiti sporo otpuštajuća organska đubriva, kao što su zreo stajnjak ili kompost, koja postepeno oslobađaju hraniva i poboljšavaju strukturu zemljišta.
Pre primene bilo kakvog đubriva, idealno bi bilo uraditi analizu zemljišta. Analiza će pokazati koji elementi nedostaju i omogućiće ciljanu primenu đubriva, umesto nagađanja. Ako analizu nije moguće uraditi, generalna preporuka je primena kompleksnih NPK đubriva sa izbalansiranim odnosom hraniva u proleće, pre početka intenzivne vegetacije. Đubrivo treba rasporediti po površini zemljišta u projekciji krošnje, a ne samo uz stablo, i blago ga uneti u zemlju.
Održavanje plodnosti zemljišta za domaćina
Najodrživiji pristup ishrani drveta domaćina, a time i upravljanju uticajem imele, jeste dugoročno održavanje plodnosti zemljišta. Zdravo i plodno zemljište je temelj vitalnosti drveta. Umesto da se oslanjamo samo na povremeno dodavanje mineralnih đubriva, trebalo bi težiti ka stvaranju zdravog ekosistema u zoni korena. To se postiže nizom agrotehničkih mera koje poboljšavaju biološke, hemijske i fizičke osobine zemljišta.
Povećanje sadržaja organske materije je ključno. Redovno dodavanje komposta, zrelog stajnjaka ili malčiranje organskim materijalima (lišće, slama, kora) hrani mikroorganizme u zemljištu, poboljšava njegovu strukturu i sposobnost zadržavanja vode i hraniva. Organska materija deluje kao „spori depo“ hranljivih materija, koje se postepeno oslobađaju i postaju dostupne korenu drveta tokom cele sezone.
Održavanje optimalne pH vrednosti zemljišta je takođe važno. Većina drveća najbolje uspeva u blago kiselom do neutralnom zemljištu (pH 6.0-7.0), jer je u tom opsegu najveća dostupnost većine hranljivih elemenata. Ako je zemljište previše kiselo ili previše alkalno, drvo ne može efikasno da usvaja hraniva, čak i ako su ona prisutna. Po potrebi, pH vrednost se može korigovati dodavanjem kreča (za kisela zemljišta) ili sumpora (za alkalna zemljišta).
Podsticanje biološke aktivnosti u zemljištu je još jedan važan aspekt. Izbegavanje prekomerne upotrebe pesticida i herbicida, kao i preterane obrade zemljišta, pomaže u očuvanju korisnih mikroorganizama i kišnih glista. Ovi organizmi igraju ključnu ulogu u razgradnji organske materije i pretvaranju hraniva u oblike dostupne biljkama. Zdravo zemljište puno života je najbolja garancija da će drvo domaćin biti snažno i sposobno da se nosi sa svim izazovima, uključujući i prisustvo bele imele.
