Pravilna nega dunje predstavlja ključan faktor za postizanje obilnog roda i zdravih, aromatičnih plodova. Ovaj proces obuhvata niz agrotehničkih mera koje se moraju sprovoditi tokom cele godine, od ranog proleća do kasne jeseni. Zanemarivanje bilo kog aspekta nege može dovesti do smanjenog prinosa, lošijeg kvaliteta plodova i povećane osetljivosti stabala na bolesti i štetočine. Zbog toga je od izuzetne važnosti da svaki uzgajivač, bilo da se radi o hobisti sa nekoliko stabala u dvorištu ili o profesionalnom voćaru sa velikim zasadima, posveti punu pažnju svakom detalju. Razumevanje biološkog ciklusa dunje i njenih specifičnih potreba u različitim fazama razvoja omogućava pravovremenu i adekvatnu primenu svih neophodnih mera.
Redovna obrada zemljišta oko stabala je jedna od osnovnih mera nege koja direktno utiče na zdravlje i vitalnost voćke. Plitkim okopavanjem ili freziranjem u zoni projekcije krošnje uništavaju se korovi koji predstavljaju konkurenciju za vodu i hranljive materije. Pored toga, obradom se poboljšava vodno-vazdušni režim zemljišta, što omogućava korenovom sistemu lakše disanje i usvajanje hraniva. Ovu meru je najbolje sprovoditi u proleće, pre početka intenzivne vegetacije, i ponavljati po potrebi tokom leta, posebno nakon obilnijih padavina kada se formira pokorica. Treba biti pažljiv da se ne ošteti plitko rasprostranjen korenov sistem dunje, te obradu treba vršiti na dubini od najviše 10-15 centimetara.
Održavanje međurednog prostora u zasadima dunje takođe igra važnu ulogu u celokupnoj nezi. U intenzivnim, komercijalnim zasadima, najčešće se primenjuje sistem zatravljivanja međurednog prostora uz redovno košenje. Ovaj pristup sprečava eroziju zemljišta, poboljšava njegovu strukturu i biološku aktivnost, a pokošena trava služi kao prirodni malč koji obogaćuje zemljište organskom materijom. Sa druge strane, u mladim zasadima ili u uslovima suvljeg podneblja, često se primenjuje sistem jalovog ugara, odnosno održavanje međurednog prostora bez vegetacije, kako bi se smanjila konkurencija za vodu. Odluka o načinu održavanja međurednog prostora zavisi od specifičnih uslova i ciljeva proizvodnje.
Hemijska zaštita dunje predstavlja neizostavan deo moderne proizvodnje, s obzirom na veliki broj bolesti i štetočina koje mogu ugroziti rod. Program zaštite mora biti pažljivo isplaniran i sproveden u skladu sa fazama razvoja biljke i vremenskim uslovima. Ključni periodi za tretiranje su faza mirovanja (zimsko prskanje), period pred cvetanje, tokom cvetanja (samo preparatima koji nisu štetni za pčele) i nakon cvetanja. Najznačajnije bolesti koje napadaju dunju su monilija, ervinija i pegavost lista, dok od štetočina najveće probleme prave jabučni i breskvin smotavac, kao i lisne vaši. Pravilan izbor preparata i poštovanje karence su od presudnog značaja za dobijanje zdravstveno ispravnih plodova.
Berba i skladištenje plodova predstavljaju završnu, ali ne i manje važnu fazu u procesu nege dunje. Vreme berbe zavisi od sorte i klimatskih uslova, ali se generalno obavlja tokom oktobra. Plodove treba brati pažljivo, ručno, sa peteljkom, kako bi se izbegla oštećenja koja mogu dovesti do brzog propadanja. Nakon berbe, dunje je potrebno ostaviti da odleže određeno vreme, obično nekoliko nedelja, kako bi razvile svoju punu aromu i omekšale. Skladištenje se vrši u hladnim i provetrenim prostorijama, gde se plodovi mogu očuvati i do nekoliko meseci. Pravilnim skladištenjem produžava se period dostupnosti svežih plodova za potrošnju i preradu.
Orezivanje kao temelj zdravog rasta
Orezivanje dunje je jedna od najvažnijih pomotehničkih mera kojom se direktno utiče na formiranje oblika krune, bujnost, rodnost i kvalitet plodova. Pravilnim i redovnim orezivanjem uspostavlja se ravnoteža između vegetativnog rasta i generativnog razvoja. Osnovni cilj je formiranje dobro osvetljene i provetrene krune, što smanjuje pojavu bolesti i omogućava ravnomerno sazrevanje plodova. Orezivanje se deli na rezidbu za formiranje uzgojnog oblika, koja se sprovodi u prvim godinama nakon sadnje, i rezidbu na rod, koja se primenjuje kod stabala u punoj rodnosti. Svaki rez mora biti precizan i čist, kako bi se rane što brže zalečile i smanjio rizik od infekcija.
Rezidba za formiranje uzgojnog oblika započinje odmah nakon sadnje i traje naredne tri do četiri godine. Najčešći uzgojni oblici za dunju su vaza (kotlasta kruna) i poboljšana piramidalna kruna. Kod vaze se stablo skraćuje na određenoj visini, a zatim se odabiraju tri do četiri osnovne skeletne grane koje su pravilno raspoređene u prostoru. U narednim godinama, na tim osnovnim granama formiraju se sekundarne grane, čime se postiže otvorena i dobro osvetljena unutrašnjost krune. Ovaj oblik je pogodan za ručnu berbu i omogućava dobru provetrenost, što je važno za prevenciju gljivičnih oboljenja.
Rezidba na rod se sprovodi svake godine tokom perioda mirovanja vegetacije, obično krajem zime ili početkom proleća. Osnovni zadatak ove rezidbe je održavanje postignutog uzgojnog oblika, proređivanje krune i obnavljanje rodnog drveta. Dunja rađa na kratkim rodnim grančicama koje se formiraju na dvogodišnjem i starijem drvetu. Stoga je važno ukloniti sve suve, polomljene, bolesne i isprepletane grane, kao i vodopije koje nepotrebno crpe energiju stabla. Proređivanjem se omogućava bolji prodor svetlosti do unutrašnjih delova krune, što direktno utiče na krupnoću, obojenost i sadržaj šećera u plodovima.
Letnja ili zelena rezidba je dopunska mera koja se sprovodi tokom vegetacije, od maja do jula. Cilj ove rezidbe je uklanjanje suvišnih mladara (vodopija) koji zasenjuju krunu i konkurišu plodovima za hranljive materije. Uklanjanjem ovih mladara dok su još zeljasti, smanjuje se potreba za jačom zimskom rezidbom i stablo se manje iscrpljuje. Zelena rezidba takođe poboljšava osvetljenost i provetrenost krune, što doprinosi boljoj diferencijaciji cvetnih pupoljaka za narednu godinu i smanjuje rizik od razvoja bolesti. Pinciranje, odnosno zakidanje vrhova mladara, takođe može biti deo letnje rezidbe kako bi se podstaklo grananje i formiranje rodnog drveta.
Značaj navodnjavanja za kvalitetan prinos
Iako dunja važi za relativno otpornu voćnu vrstu na sušu, redovno i pravilno navodnjavanje je od presudnog značaja za postizanje visokih i stabilnih prinosa, kao i za dobijanje krupnih i sočnih plodova. Nedostatak vode u kritičnim fazama razvoja, kao što su cvetanje, zametanje plodova i intenzivan rast plodova tokom leta, može dovesti do značajnog smanjenja prinosa, opadanja plodova i lošijeg kvaliteta. Korenov sistem dunje je relativno plitak, što je čini osetljivijom na površinski sloj zemljišta koji se brzo isušuje. Zbog toga je neophodno obezbediti kontinuiranu vlažnost u zoni korena tokom cele vegetacione sezone.
Potrebe dunje za vodom variraju u zavisnosti od više faktora, uključujući tip zemljišta, klimatske uslove, starost zasada i fazu vegetacije. Peskovita zemljišta slabije zadržavaju vodu, pa zahtevaju češće navodnjavanje manjim normama, dok teža, glinovita zemljišta duže zadržavaju vlagu, ali je važno izbegavati prekomerno natapanje koje može dovesti do gušenja korena. Najveće potrebe za vodom su tokom letnjih meseci, jula i avgusta, kada su temperature visoke, a padavine retke, a istovremeno se odvija najintenzivniji porast plodova. Praćenje vlažnosti zemljišta, bilo vizuelno ili pomoću instrumenata, najbolji je način za određivanje pravog trenutka za navodnjavanje.
Postoji nekoliko sistema za navodnjavanje koji se uspešno primenjuju u zasadima dunje. Najefikasniji i najšire primenjivan sistem je „kap po kap“. Ovaj sistem omogućava sporo i ravnomerno dodavanje vode direktno u zonu korenovog sistema, čime se smanjuju gubici usled isparavanja i oticanja. Pored uštede vode, sistem „kap po kap“ omogućava i fertirigaciju, odnosno dodavanje vodotopivih đubriva zajedno sa vodom za navodnjavanje. Drugi metodi, kao što su navodnjavanje brazdama ili korišćenje rasprskivača, takođe se mogu koristiti, ali su generalno manje efikasni i mogu doprineti razvoju bolesti zbog vlaženja lišća i stabla.
Pravilno izvedeno navodnjavanje ne samo da povećava prinos i krupnoću plodova, već i poboljšava njihov ukus, aromu i skladišnu sposobnost. Plodovi koji su imali dovoljno vode tokom razvoja su sočniji, imaju bolji odnos šećera i kiselina i manje su podložni fiziološkim poremećajima. Takođe, dobro hidrirana stabla su otpornija na napad štetočina i bolesti i bolje podnose visoke letnje temperature. Ulaganje u sistem za navodnjavanje predstavlja jednu od najisplativijih investicija u proizvodnji dunje, jer se višestruko vraća kroz povećanje prinosa i poboljšanje kvaliteta.
Ishrana i đubrenje zasada
Pravilna i uravnotežena ishrana je fundamentalni element nege dunje, neophodan za bujan rast, redovnu rodnost i formiranje kvalitetnih plodova. Dunja ima specifične zahteve prema hranljivim elementima, koji se moraju zadovoljiti tokom čitavog vegetacionog perioda. Nedostatak ili višak određenih elemenata može dovesti do ozbiljnih poremećaja u fiziologiji biljke, smanjenja prinosa i povećane osetljivosti na bolesti. Najbolji pristup đubrenju podrazumeva prethodnu agrohemijsku analizu zemljišta, koja daje precizne podatke o sadržaju hranljivih materija i na osnovu koje se izrađuje plan đubrenja prilagođen konkretnim potrebama zasada.
Osnovno đubrenje se obavlja u jesen, nakon berbe, i podrazumeva unošenje organskih i mineralnih đubriva sa većim sadržajem fosfora i kalijuma. Stajnjak, kao organsko đubrivo, je izuzetno koristan jer osim što obezbeđuje hranljive elemente, popravlja i strukturu, vodno-vazdušni režim i mikrobiološku aktivnost zemljišta. Preporučuje se primena zgorelog stajnjaka svake treće do četvrte godine. Pored stajnjaka, u jesen se unose NPK đubriva sa naglašenim sadržajem fosfora (P) i kalijuma (K), koji su ključni za razvoj korenovog sistema, diferencijaciju cvetnih pupoljaka i otpornost biljke na niske temperature tokom zime. Ova đubriva se zaoravaju kako bi dospela u dublje slojeve zemljišta, bliže korenovom sistemu.
Prihranjivanje se vrši tokom vegetacije, prvenstveno azotnim đubrivima, kako bi se podstakao vegetativni rast, razvoj listne mase i formiranje plodova. Prva prihrana azotom se obično obavlja u rano proleće, pre kretanja vegetacije, a druga nakon cvetanja i zametanja plodova. Važno je biti oprezan sa količinom azota, jer njegov višak može dovesti do preterane bujnosti, slabijeg zametanja plodova, lošijeg kvaliteta i skladišne sposobnosti, kao i do veće osetljivosti na bolesti poput ervinije. Za prihranu se najčešće koriste lako pristupačna azotna đubriva kao što su KAN (kalcijum-amonijum-nitrat) ili urea.
Folijarna prihrana, odnosno primena tečnih đubriva preko lista, predstavlja važnu dopunsku meru u ishrani dunje. Ovim putem se biljci brzo i efikasno mogu obezbediti neophodni mikroelementi (bor, cink, gvožđe, mangan) čiji nedostatak može izazvati specifične simptome i poremećaje. Folijarna prihrana je posebno značajna u periodima stresa za biljku, kao što su suša, niske temperature ili nakon napada bolesti i štetočina. Primena bora (B) je izuzetno važna pre cvetanja, jer direktno utiče na oplodnju i zametanje plodova. Tokom vegetacije, primena kalcijuma (Ca) preko lista može značajno smanjiti pojavu gorkih pega na plodovima i poboljšati njihovu čvrstinu i transportabilnost.
Zaštita od bolesti i štetočina
Uspešna proizvodnja dunje nezamisliva je bez adekvatne i pravovremene zaštite od brojnih bolesti i štetočina koje mogu naneti ogromne ekonomske štete. Topla i vlažna proleća posebno pogoduju razvoju gljivičnih i bakterijskih oboljenja, dok tokom leta najveću pretnju predstavljaju insekti koji oštećuju plodove. Ključ uspešne zaštite leži u prevenciji, koja podrazumeva kombinaciju agrotehničkih mera i hemijskih tretmana. Redovno orezivanje radi postizanja provetrene krune, uklanjanje i spaljivanje zaraženih biljnih delova, kao i pravilno đubrenje, značajno smanjuju potencijal za razvoj bolesti.
Jedna od najopasnijih bolesti dunje je bakterijska plamenjača, prouzrokovana bakterijom Erwinia amylovora. Simptomi se manifestuju u vidu sušenja i crnjenja cvetova, listova i vrhova mladara, koji izgledaju kao da su spaljeni vatrom. Širenju bolesti pogoduje toplo i vlažno vreme tokom cvetanja. Suzbijanje je veoma teško i zasniva se pre svega na preventivi: sadnji zdravog sadnog materijala, uklanjanju i spaljivanju zaraženih delova biljke (rez mora biti duboko u zdravom tkivu, uz obaveznu dezinfekciju alata), kao i primeni bakarnih preparata u fazi mirovanja i pred kretanje vegetacije. U toku vegetacije, mogu se koristiti i preparati na bazi antibiotika, ali uz strogo poštovanje uputstava.
Monilija, odnosno trulež plodova (Monilinia fructigena), je još jedna rasprostranjena gljivična bolest koja nanosi velike štete. Infekcija se najčešće ostvaruje kroz rane na plodu nastale od grada, insekata ili mehaničkih oštećenja. Na plodu se javljaju koncentrični krugovi sivkastih sporonosnih jastučića, plod truli i na kraju se sasuši i ostaje na grani kao „mumija“, predstavljajući izvor zaraze za narednu godinu. Osnovna mera borbe je uklanjanje i uništavanje mumificiranih plodova tokom zimske rezidbe. Hemijska zaštita se sprovodi primenom fungicida u periodu intenzivnog rasta plodova, posebno nakon pojave oštećenja.
Od štetočina, najveću ekonomsku štetu nanosi jabučni smotavac (Cydia pomonella). Njegova gusenica se ubušuje u plod i hrani se mesom i semenkama, čineći plod neupotrebljivim. Ova štetočina ima dve do tri generacije godišnje, a suzbijanje se mora sprovoditi kontinuirano tokom cele sezone. Praćenje leta leptira pomoću feromonskih klopki je ključno za određivanje optimalnog trenutka za primenu insekticida. Pored jabučnog, značajne štete može naneti i breskvin smotavac (Grapholita molesta), čija prva generacija napada vrhove mladara, a kasnije generacije se ubušuju u plodove. Lisne vaši takođe mogu biti problem, posebno na mladim stablima, jer sišu sokove i deformišu lišće i mladare.
Berba i čuvanje plodova
Završna faza u ciklusu proizvodnje dunje, berba i naknadno čuvanje plodova, od ključnog je značaja za očuvanje kvaliteta i postizanje ekonomske isplativosti. Pravovremena berba osigurava da plodovi dostignu optimalnu zrelost, sa karakterističnom aromom, bojom i sadržajem šećera. Preuranjena berba rezultira plodovima koji su kiseli, tvrdi i bez izražene arome, dok prekasna berba može dovesti do prezrevanja, mekšanja i slabije sposobnosti čuvanja. Zbog toga je odabir pravog trenutka za berbu veština koja zahteva iskustvo i poznavanje specifičnosti gajene sorte.
Optimalan trenutak za berbu dunje određuje se na osnovu nekoliko pokazatelja. Osnovni vizuelni pokazatelj je promena boje pokožice iz zelene u intenzivno žutu. Pored boje, zreli plodovi gube većinu dlačica (malja) koje prekrivaju površinu nezrelih plodova. Još jedan važan znak zrelosti je intenzivan i prijatan miris koji se širi oko stabla. Plodovi se takođe lakše odvajaju od grančice kada dostignu tehnološku zrelost. Berba se najčešće obavlja tokom oktobra, mada tačan termin zavisi od sorte, nadmorske visine i klimatskih uslova u datoj godini.
Sam proces berbe mora biti izveden sa velikom pažnjom kako bi se izbegla oštećenja plodova. Dunja ima osetljivu pokožicu koja se lako nagnječi, a svako oštećenje predstavlja ulazna vrata za patogene koji uzrokuju truljenje tokom skladištenja. Berbu je najbolje obavljati po suvom vremenu, ručno, laganim uvrtanjem ploda zajedno sa peteljkom. Ubrane plodove treba pažljivo odlagati u gajbice ili sanduke, izbegavajući bacanje i pretrpavanje. Preporučuje se da se gajbice oblože mekim materijalom, poput kartona ili novinskog papira, kako bi se dodatno smanjio rizik od mehaničkih oštećenja.
Nakon berbe, dunje zahtevaju period dozrevanja ili „odležavanja“ kako bi razvile svoju punu aromu i kako bi meso ploda omekšalo, postajući pogodno za preradu i konzumaciju. Ovaj proces obično traje od dve do četiri nedelje. Za čuvanje, plodove treba rasporediti u jednom sloju na policama ili u plitkim gajbicama, u hladnoj, mračnoj i dobro provetrenoj prostoriji, kao što je podrum ili ostava. Optimalna temperatura za čuvanje je između 0 i 5°C, uz relativnu vlažnost vazduha od oko 90%. U ovakvim uslovima, plodovi dunje mogu se uspešno sačuvati i do tri meseca, zadržavajući svoj kvalitet i svežinu.
