Bolesti i štetočine belog luka

Iako se beli luk smatra relativno otpornom kulturom sa snažnim alelopatskim svojstvima, on nije imun na napad brojnih bolesti i štetočina koje mogu značajno umanjiti prinos i narušiti kvalitet proizvoda. Uspeh u zaštiti useva ne leži samo u primeni hemijskih sredstava, već pre svega u integrisanom pristupu koji obuhvata preventivne mere, pravilnu agrotehniku, praćenje pojave patogena i štetočina, i ciljanu primenu zaštitnih sredstava. Poznavanje najčešćih uzročnika bolesti i štetočina, kao i simptoma koje izazivaju, predstavlja prvi i najvažniji korak u očuvanju zdravlja i vitalnosti useva belog luka.

Uslovi za razvoj bolesti i štetočina često su povezani sa vremenskim prilikama i agrotehnikom koja se primenjuje. Toplo i vlažno vreme, kakvo je često tokom proleća, pogoduje razvoju većine gljivičnih oboljenja. Gusta sadnja, prekomerno đubrenje azotom i neodgovarajuće navodnjavanje takođe stvaraju povoljan mikroklimat za širenje patogena. S druge strane, suvo i toplo vreme može pogodovati razvoju nekih štetočina, kao što je lukov trips.

Preventivne mere su stub efikasne zaštite i uvek im treba dati prednost u odnosu na kurativne mere, odnosno lečenje već obolelog useva. Najvažnija preventivna mera je poštovanje plodoreda, odnosno izbegavanje sadnje luka na istoj parceli najmanje tri do četiri godine. Korišćenje zdravog, deklarisanog sadnog materijala je od presudnog značaja, jer se mnoge bolesti prenose upravo čenovima. Uništavanje biljnih ostataka nakon berbe takođe smanjuje infektivni potencijal za narednu sezonu.

Redovan pregled useva je ključan za pravovremeno uočavanje problema. Proizvođači bi trebalo da najmanje jednom nedeljno detaljno pregledaju svoje biljke, obraćajući pažnju na bilo kakve promene u boji, izgledu listova, prisustvo insekata ili simptome truljenja. Rano otkrivanje žarišta zaraze omogućava brzu intervenciju i sprečavanje širenja bolesti na čitav usev, često uz primenu manje agresivnih i ekološki prihvatljivijih metoda zaštite.

Integrisana zaštita bilja predstavlja savremeni pristup koji kombinuje sve raspoložive mere – od agrotehničkih, preko bioloških, do hemijskih – na racionalan i održiv način. Cilj nije potpuno iskorenjivanje patogena i štetočina, već održavanje njihove populacije ispod praga ekonomske štetnosti. Ovakav pristup smanjuje zavisnost od pesticida, čuva životnu sredinu i korisne organizme i doprinosi proizvodnji zdravstveno bezbedne hrane.

Najčešće gljivične bolesti

Plamenjača belog luka (Peronospora destructor) je jedna od najopasnijih bolesti koja može izazvati značajne gubitke u prinosu. Prvi simptomi se javljaju na listovima u vidu svetlozelenih ili žućkastih pega, na kojima se u uslovima visoke vlažnosti, obično rano ujutru, formira sivo-ljubičasta navlaka od spora gljive. Oboleli delovi lista se brzo suše, što smanjuje fotosintetsku površinu i direktno utiče na veličinu glavice. Bolesti pogoduje prohladno i vlažno vreme, a širi se vetrom i kapljicama kiše.

Rđa belog luka (Puccinia allii) je još jedna česta gljivična bolest koja se manifestuje pojavom karakterističnih narandžastih, praškastih pustula na listovima. Kasnije, ove pustule postaju tamnobraon do crne boje. Jak napad rđe takođe dovodi do prevremenog sušenja listova, što skraćuje vegetaciju i smanjuje prinos. Razvoju bolesti pogoduje toplo i vlažno vreme. Suzbijanje obe bolesti, i plamenjače i rđe, podrazumeva preventivne mere i primenu fungicida na bazi bakra, mankozeba ili drugih aktivnih materija.

Bela trulež (Sclerotium cepivorum) je izuzetno opasna bolest koja napada podzemne delove biljke – koren i glavicu. Infekcija se obično dešava preko zemljišta, a simptomi na nadzemnom delu su žućenje i sušenje listova, počevši od najstarijih. Na korenu i glavici se razvija gusta, bela micelija, a kasnije i crna, sitna telašca (sklerocije) koja mogu preživeti u zemljištu i preko deset godina. Zbog ovoga je plodored od apsolutnog značaja, a zaražene parcele treba izbegavati za proizvodnju luka dugi niz godina.

Fuzariozno uvenuće (Fusarium oxysporum) je takođe bolest koja izaziva truljenje glavice, kako u polju, tako i u skladištu. Simptomi su slični beloj truleži – žućenje i uvenuće nadzemnog dela. Na osnovi glavice se razvija ružičasta ili bela navlaka, a unutrašnje tkivo postaje mekano i truli. Infekcija se takođe ostvaruje iz zemljišta, a bolesti pogoduju visoke temperature. Preventivne mere, kao što su sadnja na dobro dreniranim zemljištima i korišćenje zdravog materijala, ključne su za kontrolu ove bolesti.

Ključne štetočine u usevu

Lukova muva (Delia antiqua) je jedna od najznačajnijih štetočina belog luka. Štetu ne prave odrasle muve, već njihove larve koje se ubušuju u osnovu stabla i u glavicu, hraneći se njenim tkivom. Napadnute biljke zaostaju u porastu, listovi im žute i venu, a glavice trule usled sekundarnih infekcija bakterijama. Lukova muva ima dve do tri generacije godišnje, a praćenje njenog leta pomoću žutih lepljivih ploča je važno za određivanje pravog trenutka za primenu insekticida.

Lukov moljac (Acrolepiopsis assectella) je štetočina čije gusenice prave štetu hraneći se listovima belog luka. One miniraju listove, praveći hodnike, ili se ubušuju u unutrašnjost lažnog stabla. Oštećeni listovi gube asimilacionu površinu, a cela biljka slabi. Pored direktne štete, oštećenja koja prave gusenice predstavljaju ulazna vrata za razne patogene. Suzbijanje se vrši primenom insekticida u vreme pojave prvih gusenica.

Lukov trips (Thrips tabaci) je sitan insekt koji se hrani sisanjem biljnih sokova sa listova. Njegova aktivnost dovodi do pojave srebrnastih ili beličastih pega na listovima, koji kasnije žute i suše se. U slučaju jakog napada, čitava lisna površina može biti oštećena, što drastično smanjuje fotosintezu i prinos. Razvoju tripsa pogoduje suvo i toplo vreme. Suzbijanje je otežano jer se insekti zavlače duboko u pazuhe listova, pa je potrebna primena sistemičnih insekticida.

Lukova nematoda (Ditylenchus dipsaci) je mikroskopski crv koji parazitira na podzemnim delovima biljke. Napadnute biljke su deformisane, kržljave, a glavice postaju mekane, sunđeraste i podložne truljenju. Ova štetočina se veoma lako širi sadnim materijalom i može se dugo održati u zemljištu. Najefikasnija mera borbe je prevencija – korišćenje isključivo zdravog sadnog materijala i strogo poštovanje plodoreda, jer hemijsko suzbijanje u polju nije moguće.

Bakterijske i virusne infekcije

Bakterioze belog luka najčešće izazivaju meku trulež glavica, kako u polju, tako i tokom skladištenja. Bakterije (najčešće iz rodova Erwinia i Pseudomonas) prodiru u biljku kroz rane nastale usled oštećenja od štetočina, grada ili tokom obrade. Zaraženo tkivo postaje vodenasto, sluzavo i dobija neprijatan miris. Kontrola bakterijskih oboljenja je teška i zasniva se isključivo na preventivnim merama, kao što su izbegavanje mehaničkih oštećenja, pravilno skladištenje i dobra drenaža zemljišta.

Virusi takođe mogu predstavljati značajan problem u proizvodnji belog luka, iako su njihovi simptomi često manje upadljivi. Najčešće se javljaju virus žute patuljavosti luka (Onion yellow dwarf virus) i virus latentne šarenice luka (Leek yellow stripe virus). Simptomi se manifestuju u vidu mozaičnog šarenila, žutih pruga na listovima, deformacija i zaostajanja u porastu. Virusi se šire vegetativnim razmnožavanjem (preko zaraženih čenova) i pomoću vektora, najčešće lisnih vaši.

Jednom kada je biljka zaražena virusom, leka nema. Zbog toga je kontrola virusnih oboljenja usmerena isključivo na prevenciju. Korišćenje bezvirusnog sadnog materijala je apsolutni imperativ. Proizvodnja sadnog materijala metodom kulture tkiva ili razmnožavanjem preko vazdušnih lukovica (bulbila) su načini da se dobije zdrav materijal. Takođe, suzbijanje lisnih vaši, koje prenose viruse, može pomoći u sprečavanju širenja zaraze unutar useva.

Dijagnostika virusnih oboljenja je često teška jer simptomi mogu biti slični simptomima nedostatka hraniva ili drugim stresnim uslovima. Pouzdana identifikacija se može izvršiti samo laboratorijskim metodama, kao što je ELISA test. Proizvođači bi trebalo da redovno uklanjaju i uništavaju sve biljke koje pokazuju sumnjive simptome kako bi sprečili dalje širenje zaraze. Održavanje vitalnosti sadnog materijala je dugoročna strategija borbe protiv virusa.

Integrisane i biološke mere zaštite

Pored poštovanja plodoreda i korišćenja zdravog sadnog materijala, postoje i druge agrotehničke mere koje doprinose smanjenju rizika od bolesti i štetočina. Optimalna gustina sadnje omogućava dobru cirkulaciju vazduha i brže sušenje listova, što smanjuje rizik od gljivičnih infekcija. Balansirano đubrenje, bez preterivanja sa azotom, doprinosi formiranju čvršćeg tkiva otpornijeg na patogene. Navodnjavanje sistemom „kap po kap“ takođe smanjuje vlaženje listova i rizik od bolesti.

Biološka zaštita podrazumeva korišćenje živih organizama ili njihovih proizvoda za suzbijanje štetočina i bolesti. To uključuje primenu predatorskih insekata (kao što su bubamare koje se hrane lisnim vašima) ili parazitskih osica koje polažu jaja u larve štetočina. Takođe, na tržištu postoje biološki preparati na bazi korisnih gljiva (npr. Trichoderma) ili bakterija (npr. Bacillus thuringiensis) koje suzbijaju zemljišne patogene ili deluju kao insekticidi na gusenice nekih štetočina.

Primena biljnih ekstrakata i preparata je popularna metoda u organskoj proizvodnji. Preparati na bazi koprive, preslice ili belog luka mogu imati repelentno (odbijajuće) dejstvo na neke štetočine ili fungicidno dejstvo zbog sadržaja sumpora i drugih jedinjenja. Iako je njihova efikasnost često manja u poređenju sa sintetičkim pesticidima, redovna primena ovih preparata može značajno pomoći u održavanju zdravlja useva, posebno u uslovima nižeg pritiska bolesti i štetočina.

Pravilno upravljanje ostacima useva nakon berbe je ključno za prekidanje ciklusa razvoja mnogih patogena i štetočina. Sve biljne ostatke treba ukloniti sa parcele ili ih duboko zaorati. Time se uništavaju mesta gde prezimljavaju spore gljiva, lutke insekata ili sklerocije. Kompostiranje biljnih ostataka se preporučuje samo ako se dostižu visoke temperature u kompostnoj gomili, koje mogu uništiti patogene. U suprotnom, bolje je biljne ostatke uništiti.