Beli bor je, zahvaljujući svojoj otpornosti i prilagodljivosti, vrsta koja u optimalnim uslovima retko podleže ozbiljnim napadima bolesti i štetočina. Njegova smolasta kora i iglice predstavljaju prirodnu barijeru za mnoge patogene i insekte. Međutim, kada je drvo pod stresom uzrokovanim nepovoljnim faktorima kao što su suša, prekomerna vlaga, nedostatak svetlosti ili mehanička oštećenja, njegova prirodna otpornost slabi i ono postaje podložnije napadima. Pravovremeno prepoznavanje simptoma i razumevanje životnog ciklusa najčešćih bolesti i štetočina ključni su za efikasnu zaštitu i očuvanje zdravlja i estetske vrednosti ovih četinara.
Prevencija je uvek najefikasniji pristup u borbi protiv bolesti i štetočina. Osnova prevencije leži u stvaranju uslova koji pogoduju zdravlju i vitalnosti belog bora, čime se jača njegova prirodna sposobnost da se odbrani. To pre svega podrazumeva pravilan izbor staništa, sa puno sunčeve svetlosti i dobrom cirkulacijom vazduha, kao i sadnju u dobro drenirano zemljište koje sprečava zadržavanje vode oko korena. Izbegavanje previše guste sadnje omogućava strujanje vazduha kroz krošnju, što smanjuje vlažnost i stvara nepovoljne uslove za razvoj većine gljivičnih oboljenja koja napadaju iglice.
Redovno održavanje i nadzor su takođe ključni elementi preventivne zaštite. Uklanjanje i uništavanje suvih, polomljenih ili bolesnih grana smanjuje količinu potencijalnog infektivnog materijala i eliminiše skrovišta za štetočine. Sakupljanje i uklanjanje opalih iglica ispod drveta, posebno u jesen, može značajno smanjiti prezimljavajući potencijal patogenih gljivica. Redovan vizuelni pregled drveta, od korena do vrha, omogućava rano uočavanje prvih simptoma bolesti ili prisustva insekata, što dozvoljava primenu mera kontrole dok je problem još uvek malog obima i lakše rešiv.
Održavanje adekvatne ishrane i vlažnosti takođe doprinosi opštoj otpornosti drveta. Treba izbegavati prekomerno đubrenje azotom, koje stvara mekan i bujan rast privlačan za insekte sisače, poput lisnih vaši. S druge strane, osiguravanje dovoljne količine vode tokom dugotrajnih sušnih perioda pomaže drvetu da održi svoje fiziološke funkcije i proizvodnju smole, koja je važan deo njegovog odbrambenog mehanizma. Zdravo i snažno drvo je uvek manje privlačna meta za bolesti i štetočine.
Najčešće gljivične bolesti
Gljivična oboljenja predstavljaju najčešću pretnju za zdravlje belog bora, a uglavnom napadaju iglice, uzrokujući promene u boji, sušenje i prevremeno opadanje. Jedna od najrasprostranjenijih bolesti je pepelnica borovih iglica, poznata i kao osipanje četina, koju izazivaju gljivice iz roda Lophodermium. Prvi simptomi se obično javljaju u kasno leto ili jesen u vidu malih, žućkastih pega na iglicama tekuće godine. Tokom zime, pege postaju smeđe, a na proleće se na odumrlim iglicama razvijaju crna, izdužena plodonosna tela gljive koja oslobađaju spore i šire zarazu. Jaka zaraza može dovesti do značajnog gubitka iglica i slabljenja drveta.
Rđa borovih iglica, uzrokovana gljivicom Coleosporium senecionis, još je jedno oboljenje koje, iako dramatičnog izgleda, retko nanosi trajnu štetu drvetu. Ova bolest ima složen životni ciklus koji zahteva dva domaćina: bor i neku biljku iz porodice glavočika (npr. kostriš, podbel). Na proleće, na zaraženim iglicama bora formiraju se karakteristične, narandžaste, kesaste tvorevine ispunjene sporama. Te spore inficiraju alternativnog domaćina, a kasnije tokom leta i jeseni, spore sa zeljaste biljke ponovo inficiraju borove iglice. Kontrola se najefikasnije postiže uklanjanjem alternativnih domaćina iz blizine borova.
Trulež korena, uzrokovana gljivama poput Armillaria mellea (mednjača) ili Phytophthora, predstavlja mnogo ozbiljniju pretnju, jer napada vitalni deo biljke. Ova bolest se najčešće javlja na teškim, slabo dreniranim i previše vlažnim zemljištima. Simptomi na nadzemnom delu su nespecifični i uključuju usporen rast, žućenje i sušenje iglica, i generalno propadanje drveta, što može ličiti na simptome suše. Sigurna dijagnoza se postavlja pregledom korena i korenovog vrata, gde se može uočiti trulež, promena boje tkiva i, u slučaju mednjače, karakterističan miris na pečurke i bele micelijumske trake ispod kore. Prevencija kroz sadnju na dobro dreniranim lokacijama je jedina efikasna mera.
Rak kore (Cenangium ferruginosum) je bolest koja napada koru grana i stabla, obično nakon perioda stresa kao što su suša, oštećenja od mraza ili napad insekata. Gljiva prodire kroz rane i uzrokuje odumiranje kore i kambijuma, što dovodi do sušenja grana ili čak celog vrha drveta. Na zaraženoj kori se mogu uočiti mala, crna plodonosna tela (apotecije). Zaštita se svodi na održavanje vitalnosti drveta i uklanjanje i spaljivanje zaraženih grana kako bi se smanjio izvor zaraze.
Štetočine koje napadaju beli bor
Među insektima koji mogu naneti štetu belom boru, borov četnik (Thaumetopoea pityocampa) je svakako jedan od najpoznatijih, posebno u toplijim, mediteranskim i submediteranskim područjima. Njegove gusenice, koje žive u velikim kolonijama, hrane se iglicama tokom zime i ranog proleća, što može dovesti do potpunog golobrsta. Drveće se obično oporavi od jednog defolijacije, ali ponovljeni napadi tokom više godina mogu ga značajno oslabiti. Pored štete na biljkama, gusenice su prekrivene otrovnim dlačicama koje kod ljudi i životinja izazivaju jake iritacije kože i disajnih puteva. Borba protiv ove štetočine uključuje mehaničko uklanjanje i spaljivanje njihovih karakterističnih belih, svilenkastih gnezda tokom zime.
Potkornjaci su grupa veoma opasnih štetočina koje napadaju oslabljena i stresirana stabla. Ovi mali insekti buše hodnike ispod kore, prekidajući protok vode i hranljivih materija, što dovodi do brzog sušenja i propadanja drveta. Njihovo prisustvo se može prepoznati po malim rupicama na kori i gomilicama finog, brašnastog drvenog praha (crvotočine) na stablu i oko njega. Najefikasnija zaštita od potkornjaka je održavanje drveća zdravim i vitalnim, jer oni retko napadaju snažna stabla koja se mogu odbraniti lučenjem velikih količina smole. Sanitarne seče i uklanjanje napadnutih stabala su ključni za sprečavanje njihovog širenja.
Lisne vaši, posebno borova lisna vaš (Pineus pini), mogu se javiti u velikom broju, formirajući bele, vunaste kolonije na kori, granama i u osnovi iglica. One se hrane sisanjem biljnih sokova, što kod jakog napada može dovesti do slabljenja rasta i deformacije izdanaka. Pored direktne štete, one luče i obilje „medne rose“, lepljive tečnosti koja privlači mrave i na kojoj se razvija crna gljiva čađavica, dodatno narušavajući estetski izgled drveta. Napad se može kontrolisati primenom insekticidnih sapuna ili ulja, ili jačim mlazom vode, a od pomoći su i prirodni neprijatelji poput bubamara.
Borova pipa (Hylobius abietis) je štetočina koja najveću štetu nanosi mladim sadnicama četinara. Odrasle jedinke se hrane korom mladih stabala, praveći karakteristične zareze i oštećenja koja mogu opasati stablo i dovesti do njegovog sušenja. Larve se razvijaju u panjevima i korenju posečenih stabala, pa se najveće štete javljaju na površinama koje se pošumljavaju nakon čiste seče. Zaštita malih sadnica u vrtu može se sprovesti postavljanjem mehaničkih štitnika oko stabla ili tretiranjem sadnica odgovarajućim insekticidima.
Metode suzbijanja i kontrole
Pristup suzbijanju bolesti i štetočina belog bora treba da bude integralan, kombinujući preventivne, mehaničke, biološke i, samo u krajnjoj nuždi, hemijske mere. Mehaničke mere su često najjednostavnije i ekološki najprihvatljivije. One uključuju orezivanje i uništavanje zaraženih ili napadnutih grana, sakupljanje i spaljivanje opalog lišća (iglica) i mehaničko uklanjanje štetočina ili njihovih legla, kao što je slučaj sa gnezdima borovog četnika. Postavljanje feromonskih ili lepljivih klopki može pomoći u praćenju prisustva određenih insekata i smanjenju njihove populacije.
Biološka kontrola podrazumeva korišćenje prirodnih neprijatelja za suzbijanje štetočina. Podsticanje prisustva ptica, bubamara, mrežokrilki i drugih predatorskih i parazitskih insekata u vrtu može značajno pomoći u održavanju populacije lisnih vaši i drugih štetnih insekata pod kontrolom. To se postiže sadnjom raznovrsnih cvetnica koje privlače korisne insekte i postavljanjem kućica za ptice. Upotreba bioloških insekticida, kao što su preparati na bazi bakterije Bacillus thuringiensis (Bt) koji su efikasni protiv gusenica, ili entomopatogenih nematoda za suzbijanje larvi u zemljištu, predstavlja ciljanu i ekološki bezbednu opciju.
Hemijske mere, odnosno upotreba pesticida (fungicida i insekticida), treba da budu poslednja opcija, primenjena samo kada je napad toliko jak da ugrožava opstanak drveta i kada druge mere nisu dale rezultate. Prilikom izbora pesticida, prednost treba dati onima sa manjim uticajem na životnu sredinu, kao što su preparati na bazi bakra ili sumpora za gljivične bolesti, ili insekticidni sapuni i ulja (npr. neem ulje) za štetočine. Primena se mora izvršiti strogo prema uputstvima proizvođača, u pravo vreme i uz korišćenje zaštitne opreme. Važno je izbegavati prskanje tokom cvetanja biljaka u okolini kako se ne bi ugrozili pčele i drugi oprašivači.
Integrisani pristup zaštiti bilja kombinuje sve navedene metode u jedinstvenu strategiju. On se zasniva na redovnom praćenju stanja biljke i nivoa populacije štetočina, i donošenju odluka o intervenciji na osnovu pragova štetnosti. Cilj nije potpuno iskoreniti sve potencijalne probleme, već održavati ih na nivou koji ne nanosi značajnu ekonomsku ili estetsku štetu. Ovakav pristup je dugoročno održiv, efikasan i minimalno štetan po okolinu.
Abiotski faktori i fiziološki poremećaji
Pored biotičkih faktora (bolesti i štetočine), zdravlje belog bora mogu ugroziti i različiti abiotski, odnosno neživi faktori iz okoline, koji uzrokuju fiziološke poremećaje. Oštećenja od mraza su česta pojava, posebno kod mladih biljaka ili onih posađenih na nepovoljnim lokacijama. Kasni prolećni mrazevi mogu oštetiti tek izbile mlade izdanke („sveće“), uzrokujući njihovo sušenje i tamnjenje. Zimska ožegotina je još jedan problem, koji nastaje kada sunce tokom vedrih zimskih dana zagreje iglice, pokrećući transpiraciju, dok je koren u smrznutom tlu i ne može da nadoknadi izgubljenu vodu. To dovodi do isušivanja i smeđe boje iglica, obično na strani drveta okrenutoj ka jugu i jugozapadu.
Suša je jedan od najznačajnijih faktora stresa za beli bor, uprkos njegovoj prirodnoj otpornosti. Dugotrajni nedostatak vode slabi drvo, smanjuje proizvodnju smole i čini ga izuzetno podložnim napadu sekundarnih štetočina, pre svega potkornjaka. Simptomi suše uključuju opšte slabljenje, proređivanje krošnje i sušenje vrhova grana. S druge strane, prekomerna vlažnost zemljišta usled loše drenaže ili preteranog zalivanja dovodi do gušenja i truljenja korena, što se na nadzemnom delu manifestuje simptomima koji su gotovo identični simptomima suše.
Mehanička oštećenja kore, stabla ili grana, uzrokovana kosilicama, trimerima, građevinskim mašinama ili nepravilnim orezivanjem, predstavljaju otvorena vrata za prodor patogena, posebno gljiva koje uzrokuju rak kore ili trulež drveta. Sabijanje zemljišta oko drveta, usled gaženja ili saobraćaja, uništava njegovu strukturu, smanjuje poroznost i dotok kiseonika do korena, što dovodi do postepenog slabljenja i propadanja drveta. Zagađenje vazduha, posebno visokim koncentracijama sumpor-dioksida ili ozona, takođe može izazvati oštećenja na iglicama i negativno uticati na opšte zdravlje bora.
Zaslanjivanje zemljišta, čest problem u urbanim sredinama pored saobraćajnica koje se zimi posipaju solju, može biti veoma štetno. So koju koren upija je toksična za biljku, a takođe otežava apsorpciju vode, izazivajući fiziološku sušu. Simptomi uključuju sušenje i opadanje iglica, počevši od grana najbližih putu. Pažljivim planiranjem sadnje, izbegavanjem lokacija sa poznatim problemima i primenom pravilnih agrotehničkih mera, mogu se u velikoj meri ublažiti negativni uticaji abiotskih faktora i očuvati zdravlje i dugovečnost belog bora.
📷 Arnstein Rønning, CC BY 3.0, via Wikimedia Commons
