Potrebe za hranljivim materijama i đubrenje pasulja

Pravilna i uravnotežena ishrana predstavlja jedan od stubova uspešne proizvodnje pasulja, jer direktno utiče na rast, razvoj, otpornost na bolesti i, konačno, na visinu i kvalitet prinosa. Iako pasulj, zahvaljujući simbiozi sa kvržičnim bakterijama, ima sposobnost da sam sebe snabdeva azotom, njegove potrebe za drugim makro i mikroelementima su značajne i moraju biti zadovoljene putem zemljišta i đubrenja. Neadekvatno đubrenje, bilo da se radi o nedostatku ili suficitu određenih hraniva, dovodi do poremećaja u fiziološkim procesima, pojave simptoma deficita ili toksičnosti i smanjenja prinosa. Zbog toga je poznavanje potreba pasulja za hranljivim materijama i primena đubrenja zasnovanog na analizi zemljišta neophodan korak ka ostvarivanju profitabilne i održive proizvodnje.

Pasulj iz zemljišta iznosi značajne količine hranljivih elemenata. Za prinos od jedne tone suvog zrna sa odgovarajućom vegetativnom masom, pasulj usvoji oko 50-70 kg azota (N), 15-20 kg fosfora (P₂O₅) i 30-40 kg kalijuma (K₂O). Iako veliki deo potreba za azotom pokriva iz procesa azotofiksacije, fosfor i kalijum se moraju u potpunosti obezbediti iz zemljišnih rezervi i putem đubrenja. Pored ovih glavnih elemenata, pasulj zahteva i sekundarne elemente kao što su kalcijum (Ca), magnezijum (Mg) i sumpor (S), kao i čitav niz mikroelemenata, uključujući bor (B), molibden (Mo), cink (Zn) i gvožđe (Fe), koji su neophodni za normalno odvijanje enzimskih i metaboličkih procesa u biljci.

Osnova za pravilno đubrenje je agrohemijska analiza zemljišta. Ova analiza pruža precizne informacije o pH vrednosti zemljišta, sadržaju humusa i obezbeđenosti svim važnim hranljivim elementima. Na osnovu rezultata analize i planiranog prinosa, stručnjaci mogu dati tačnu preporuku o vrsti i količini đubriva koje je potrebno primeniti. Đubrenje „napamet“, bez analize zemljišta, često dovodi do prekomerne ili nedovoljne primene pojedinih elemenata, što je ne samo ekonomski neisplativo, već može imati i negativne posledice po biljke i životnu sredinu, na primer, kroz zagađenje podzemnih voda nitratima.

Đubrenje pasulja se može podeliti na osnovno đubrenje, koje se obavlja pre setve, i prihranjivanje tokom vegetacije, koje se primenjuje po potrebi. Osnovnim đubrenjem se u zemljište unosi najveći deo potrebnih količina fosfora i kalijuma, kao i manja, „startna“ količina azota. Prihranjivanje, koje može biti preko zemljišta ili folijarno (preko lista), služi za korekciju ishrane i dodavanje hraniva u fazama kada su potrebe biljke najveće. Integrisan pristup, koji kombinuje primenu organskih i mineralnih đubriva, obično daje najbolje rezultate, jer se na taj način ne samo dodaju hraniva, već se i poboljšava ukupna plodnost i biološka aktivnost zemljišta.

Uloga ključnih hranljivih elemenata

Azot (N) je element koji je najviše odgovoran za vegetativni rast biljke, odnosno za formiranje stabla, lišća i drugih zelenih delova. On je sastavni deo hlorofila, proteina i enzima. Iako pasulj fiksira azot iz vazduha, u početnim fazama razvoja, dok se kvržice još nisu formirale, biljci je potrebna manja količina lako pristupačnog azota iz zemljišta. Zbog toga se pre setve unosi „startna“ doza od 20-40 kg/ha čistog azota. Prekomerna primena azota, međutim, može biti štetna. Ona dovodi do prebujnog rasta, formiranja velike lisne mase na uštrb cvetanja i zametanja mahuna, poleganja useva i veće osetljivosti na bolesti.

Fosfor (P) igra ključnu ulogu u procesima vezanim za energiju u biljci (ATP), razvoj korenovog sistema, cvetanje, oplodnju i formiranje semena. Dobra obezbeđenost fosforom u početnim fazama pospešuje ukorenjavanje i brži početni porast. U kasnijim fazama, fosfor je neophodan za normalno formiranje i nalivanje zrna, a takođe utiče i na brže i ujednačenije sazrevanje useva. Nedostatak fosfora se manifestuje slabim rastom, tamnozelenom ili ljubičastom bojom listova i odloženim cvetanjem. Celokupna potrebna količina fosfora se obično unosi osnovnim đubrenjem.

Kalijum (K) je poznat kao „element kvaliteta“. On reguliše vodni režim u biljci, utiče na otvaranje i zatvaranje stoma, i povećava otpornost biljaka na sušu, bolesti i niske temperature. Kalijum je takođe ključan za transport asimilata (šećera) iz listova u plodove (zrna), čime direktno utiče na krupnoću i kvalitet zrna. Biljke koje su dobro obezbeđene kalijumom imaju čvršće stablo i manju sklonost poleganju. Slično kao i fosfor, i kalijum se unosi pre setve, u okviru osnovnog đubrenja, jer je slabo pokretan u zemljištu.

Mikroelementi, iako su potrebni u veoma malim količinama, imaju izuzetno važne uloge u fiziologiji biljke. Molibden (Mo) je od posebnog značaja za pasulj jer je sastavni deo enzima nitrogenaze, koji je ključan za proces fiksacije azota u kvržicama. Nedostatak molibdena, koji se često javlja na kiselim zemljištima, direktno smanjuje efikasnost azotofiksacije. Bor (B) je važan za klijanje polena i oplodnju, pa njegov nedostatak može dovesti do slabog zametanja mahuna. Cink (Zn) i gvožđe (Fe) su neophodni za sintezu hlorofila i brojne enzimske reakcije. Nedostaci mikroelemenata se najčešće koriguju folijarnom prihranom.

Organsko đubrenje

Primena organskih đubriva, pre svega zgorelog stajnjaka, predstavlja izuzetno korisnu meru u pripremi zemljišta za gajenje pasulja. Stajnjak ne samo da snabdeva biljke svim potrebnim makro i mikroelementima u lako pristupačnom obliku, već i značajno poboljšava fizičke, hemijske i biološke osobine zemljišta. On povećava sadržaj humusa, poboljšava strukturu zemljišta, povećava njegovu sposobnost da zadržava vodu i hraniva, i stimuliše aktivnost korisnih mikroorganizama. Preporučuje se primena 20-30 tona po hektaru dobro zgorelog stajnjaka, koji se zaorava u jesen, prilikom osnovne obrade. Treba izbegavati primenu svežeg stajnjaka jer on može sadržati seme korova i privući štetočine.

Kompost je još jedno vredno organsko đubrivo koje se može koristiti u proizvodnji pasulja. Dobija se kontrolisanim razlaganjem različitih organskih materijala (biljni ostaci, lišće, trava, ostaci iz kuhinje). Kvalitetan kompost je bogat hranljivim materijama i korisnim mikroorganizmima. Primenjuje se na sličan način kao i stajnjak, unošenjem u zemljište pre sadnje. Upotreba komposta je posebno popularna u organskoj proizvodnji i u baštovanstvu, gde doprinosi stvaranju „živog“ i plodnog zemljišta.

Zelenišno đubrenje (sideracija) je agrotehnička mera koja podrazumeva zaoravanje zelene mase biljaka koje se gaje isključivo u tu svrhu. Za zelenišno đubrenje se koriste biljke koje brzo rastu, stvaraju veliku biomasu i imaju sposobnost obogaćivanja zemljišta, kao što su slačica, uljana rotkva, facelija ili leguminoze poput stočnog graška i deteline. Ove biljke se seju nakon skidanja glavnog useva, a zaoravaju se u fazi cvetanja, pre nego što formiraju seme. Zelenišno đubrenje povećava sadržaj organske materije, poboljšava strukturu zemljišta, suzbija korove i može obogatiti zemljište azotom ako se koriste leguminozne vrste.

Organska đubriva deluju sporije, ali dugotrajnije u poređenju sa mineralnim đubrivima. Hranljivi elementi iz njih se oslobađaju postepeno, procesom mineralizacije, što ih čini dostupnim biljkama tokom dužeg vremenskog perioda i smanjuje rizik od ispiranja u podzemne vode. Kombinacija organskih i mineralnih đubriva često daje najbolje rezultate, jer se na taj način koriste prednosti oba tipa đubriva – brza dostupnost hraniva iz mineralnih i dugoročno poboljšanje plodnosti zemljišta od organskih.

Mineralna NPK đubriva

Osnovno đubrenje mineralnim đubrivima ima za cilj da se pre setve u zemljište unese potrebna količina hraniva, pre svega fosfora i kalijuma, koji su slabo pokretni u zemljištu. Na osnovu rezultata agrohemijske analize, određuju se potrebne količine ovih elemenata. Najčešće se koriste kompleksna NPK đubriva sa naglašenim sadržajem fosfora i kalijuma, kao što su formulacije 8:16:24, 7:20:30 ili slične. Ova đubriva se primenjuju po celoj površini i zaoravaju se zajedno sa stajnjakom prilikom jesenje osnovne obrade, kako bi se hraniva ravnomerno rasporedila u oraničnom sloju i postala dostupna korenu biljke.

Pored kompleksnih, mogu se koristiti i pojedinačna đubriva. U tom slučaju, fosfor se dodaje u obliku superfosfata (SSP ili TSP), a kalijum kao kalijum-hlorid (KCl) ili kalijum-sulfat (K₂SO₄). Na kiselim zemljištima prednost treba dati superfosfatu u odnosu na sirove fosfate, a na zemljištima osetljivim na hlor, kalijum-sulfatu u odnosu na kalijum-hlorid. Količine se, naravno, određuju na osnovu analize zemljišta. Na primer, na zemljištu srednje obezbeđenom, preporučuje se primena oko 80-100 kg/ha P₂O₅ i 60-90 kg/ha K₂O.

„Startna“ doza azota, kao što je pomenuto, primenjuje se predsetveno, zajedno sa predsetvenom pripremom zemljišta, ili istovremeno sa setvom (deponovanje u redove). Za ovu svrhu se najčešće koristi KAN (krečni amonijum-nitrat) u količini od 100-150 kg/ha, ili se koriste NPK đubriva sa ujednačenim odnosom hraniva, kao što je 15:15:15. Cilj ove doze je da obezbedi ishranu mladim biljkama u periodu od nicanja pa do formiranja funkcionalnih kvržica na korenu, što obično traje 3-4 nedelje. Deponovanje đubriva u redove, pored semena, je efikasniji način primene jer se hraniva koncentrišu u zoni korena, ali treba paziti da đubrivo ne dođe u direktan kontakt sa semenom jer može izazvati ožegotine i smanjiti klijavost.

Prihranjivanje pasulja azotom tokom vegetacije generalno nije potrebno, a može biti i štetno, osim u izuzetnim slučajevima. Ako se primeti da su biljke svetlo zelene, da zaostaju u porastu i da je formiranje kvržica slabo (što se može proveriti pažljivim iskopavanjem nekoliko biljaka), može se primeniti jedna manja prihrana azotom u fazi pre cvetanja. Za to se koristi KAN u količini do 100 kg/ha. Prekomerno prihranjivanje azotom u kasnijim fazama razvoja stimuliše bujan vegetativni rast na uštrb generativnog, produžava vegetaciju i čini usev osetljivijim na bolesti.

Folijarna prihrana

Folijarna prihrana predstavlja dopunsku meru ishrane kojom se hranljive materije primenjuju direktno na list biljke, prskanjem u vidu vodenog rastvora. Hraniva se preko lista brzo usvajaju i transportuju do mesta gde su najpotrebnija. Ovaj vid prihrane ne može zameniti osnovno đubrenje, jer se na ovaj način mogu primeniti samo male količine hraniva, ali je veoma efikasan za brzu korekciju nedostataka određenih elemenata, posebno mikroelemenata, i za stimulaciju biljke u stresnim uslovima (suša, hladnoća, oštećenja od grada). Folijarna prihrana se često kombinuje sa tretmanima zaštite bilja, čime se smanjuje broj prohoda mehanizacije.

Najčešće se folijarno primenjuju mikroelementi čiji nedostatak može da se javi tokom vegetacije. Na kiselim zemljištima često dolazi do nedostatka molibdena, pa se preporučuje folijarna primena preparata na bazi molibdena u fazi 3-4 lista, kako bi se pospešila azotofiksacija. Na alkalnim i karbonatnim zemljištima, čest je nedostatak bora, gvožđa i cinka. Simptomi nedostatka se prvo uočavaju na najmlađim listovima. Prihrana borom se preporučuje u fazi pred cvetanje, jer on poboljšava oplodnju. Nedostatak gvožđa (hloroza) se uspešno rešava primenom gvožđe-helata.

Pored pojedinačnih elemenata, mogu se koristiti i kompleksna folijarna đubriva koja sadrže izbalansiran odnos više makro i mikroelemenata. Primena ovakvih đubriva je posebno korisna u kritičnim fazama razvoja, kao što su period pre cvetanja i faza formiranja mahuna. U ovim fazama, biljka ima povećane potrebe za hranivima, a folijarna prihrana može da obezbedi „dodatnu snagu“ za uspešno cvetanje, zametanje i nalivanje zrna. Takođe, na tržištu postoje i bio-stimulatori (na bazi aminokiselina, algi, huminskih kiselina) koji se primenjuju folijarno i pomažu biljci da lakše prebrodi stresne uslove.

Folijarnu prihranu treba obavljati po mirnom vremenu, bez vetra, u ranim jutarnjim ili kasnim večernjim satima, kada je relativna vlažnost vazduha veća, a temperature niže. Nikada ne treba prskati po jakom suncu, jer može doći do pojave ožegotina na listovima, a i usvajanje hraniva je tada slabije. Koncentracija rastvora mora biti strogo prilagođena preporukama proizvođača, jer previsoka koncentracija može izazvati fitotoksičnost. Pravilno i pravovremeno primenjena, folijarna prihrana može značajno doprineti povećanju prinosa i poboljšanju kvaliteta zrna pasulja.