Voda je jedan od najvažnijih faktora koji ograničavaju prinos u poljoprivrednoj proizvodnji, a pasulj, uprkos relativnoj skromnosti, nije izuzetak. Iako njegov korenov sistem može da prodre duboko u zemljište u potrazi za vlagom, potrebe za vodom tokom određenih faza razvoja su izuzetno velike i često prevazilaze količinu dostupnu iz prirodnih padavina. Nedostatak vode, naročito u kritičnim periodima cvetanja i formiranja mahuna, može dovesti do drastičnog smanjenja prinosa, odbacivanja cvetova i dobijanja sitnog, nekvalitetnog zrna. Stoga, razumevanje dinamike potreba pasulja za vodom i primena pravilnog režima navodnjavanja predstavljaju ključne elemente savremene tehnologije gajenja, koji omogućavaju postizanje stabilnih i visokih prinosa čak i u godinama sa nepovoljnim rasporedom padavina.
Potrebe pasulja za vodom variraju tokom vegetacione sezone. U početnim fazama, od nicanja do početka intenzivnog vegetativnog rasta, biljke imaju relativno male potrebe za vodom. U tom periodu, prečesto i obilno zalivanje može biti čak i štetno, jer može dovesti do sabijanja zemljišta, nedostatka kiseonika u zoni korena i razvoja bolesti. Međutim, kako biljka raste i razvija veću lisnu masu, povećava se i transpiracija, a time i potreba za vodom. Najveći zahtevi za vlagom javljaju se od početka cvetanja, preko formiranja mahuna, pa sve do faze nalivanja zrna.
Kritični koeficijent vlažnosti zemljišta za pasulj, odnosno nivo vlage ispod kojeg dolazi do stresa i smanjenja prinosa, iznosi oko 65-70% od poljskog vodnog kapaciteta (PVK). Održavanje vlažnosti zemljišta iznad ovog praga tokom celog perioda formiranja prinosa je osnovni cilj navodnjavanja. Ukupna količina vode koju pasulj potroši tokom vegetacije (transpiracioni koeficijent) je relativno visoka, a procenjuje se da je za proizvodnju jednog kilograma suve materije potrebno između 400 i 600 litara vode. Ovo jasno ukazuje na to koliko je voda važna za ostvarivanje dobrog roda.
Odluka o tome kada i sa koliko vode treba navodnjavati usev ne bi trebalo da se donosi paušalno, već na osnovu objektivnih pokazatelja. Praćenje vlažnosti zemljišta pomoću tenziometara ili drugih senzora, kao i vizuelna ocena stanja biljaka (pojava venjenja listova u najtoplijem delu dana) mogu pomoći u određivanju pravog trenutka za zalivanje. Pravilno upravljanje vodom ne samo da povećava prinos, već i poboljšava efikasnost iskorišćenja hranljivih materija i smanjuje nepotrebne troškove za vodu i energiju, čineći proizvodnju ekonomičnijom i ekološki održivijom.
Faze razvoja sa najvećim zahtevima za vodom
Prva kritična faza u pogledu potreba za vodom nastupa neposredno pred cvetanje i tokom samog cvetanja. U ovom periodu, biljke intenzivno rastu, formiraju se cvetni pupoljci i odvija se proces oplodnje. Nedostatak vode u ovoj fazi izaziva jak stres kod biljaka, što dovodi do masovnog odbacivanja cvetnih pupoljaka i tek zametnutih cvetova. Kao rezultat, formira se manji broj mahuna po biljci, što direktno i nepovratno smanjuje potencijalni prinos. Dovoljna količina vlage u zemljištu u ovom periodu osigurava normalan tok fizioloških procesa, dobru oplodnju i zametanje velikog broja mahuna.
Još članaka na ovu temu
Druga, i možda najvažnija kritična faza, jeste period formiranja i rasta mahuna, kao i nalivanja zrna. Ovo je period kada se prinos akumulira i kada su potrebe biljke za vodom i hranljivim materijama na apsolutnom maksimumu. Svaki nedostatak vlage u ovoj fazi rezultira formiranjem kraćih mahuna sa manjim brojem zrna, a zrna koja se formiraju ostaju sitna, smežurana i imaju lošiji kvalitet. Stres izazvan sušom u periodu nalivanja zrna može smanjiti prinos za preko 50%. Stoga je od presudne važnosti obezbediti kontinuirano i optimalno snabdevanje vodom tokom celog ovog perioda.
Iako manje kritična od prethodne dve, faza klijanja i nicanja takođe zahteva adekvatnu vlažnost. Seme pasulja mora da upije značajnu količinu vode (oko 100% svoje mase) da bi proces klijanja otpočeo. Ukoliko je setveni sloj zemljišta suv, klijanje će izostati ili će biti veoma sporo i neujednačeno. To dovodi do neravnomernog useva koji je teži za negu i zaštitu. Jedno navodnjavanje nakon setve, ukoliko nema padavina, može značajno popraviti situaciju i obezbediti brzo i ujednačeno nicanje.
Period intenzivnog vegetativnog rasta, pre cvetanja, takođe ima određene zahteve za vodom. U ovoj fazi biljka formira svoju lisnu masu koja će kasnije vršiti fotosintezu i „hraniti“ plodove. Iako biljke u ovom periodu mogu lakše da podnesu kraće sušne periode zahvaljujući svom korenovom sistemu, dugotrajniji nedostatak vode će usporiti rast, dovesti do formiranja manjih i slabijih biljaka sa manjim brojem internodija, a samim tim i manjim brojem mesta za formiranje cvetova i mahuna. Održavanje umerene vlažnosti u ovoj fazi postavlja osnovu za dobar ulazak biljke u generativnu fazu.
Određivanje trenutka za navodnjavanje
Vizuelna metoda je najjednostavniji i najčešće korišćen način za određivanje potrebe za navodnjavanjem, ali je ujedno i najmanje precizan. Ona se zasniva na posmatranju izgleda biljaka. Prvi znak nedostatka vode je gubitak turgora i venjenje listova tokom najtoplijeg dela dana (obično između podneva i 15 časova). Ako se biljke oporave tokom noći i ujutru izgledaju sveže, to je znak da je stres privremen i da u dubljim slojevima zemljišta još uvek ima vlage. Međutim, ako listovi ostanu uveli i ujutru, to je alarmantan znak da je biljka pod jakim stresom i da je navodnjavanje hitno potrebno. Problem sa ovom metodom je što, kada su simptomi već vidljivi, prinos je u određenoj meri već smanjen.
Metoda ocene vlažnosti zemljišta „metodom šake“ je praktičan način za procenu stanja vlage direktno na parceli. Potrebno je uzeti uzorak zemlje sa dubine od 15-20 cm (zona korena) i stisnuti ga u šaci. Ako se zemlja ne može oblikovati u grudvu i raspada se, znači da je suva i da je potrebno navodnjavanje. Ako se formira grudva koja se pri blagom pritisku prstom raspada na sitnije agregate, vlažnost je optimalna. Ukoliko se iz grudve pri stiskanju cedi voda, zemljište je previše vlažno. Iako zahteva određeno iskustvo, ova metoda može dati prilično pouzdane informacije o potrebi za zalivanjem.
Upotreba mernih instrumenata, kao što su tenziometri, predstavlja najprecizniji način za određivanje trenutka navodnjavanja. Tenziometar je uređaj koji meri silu kojom zemljište zadržava vodu, odnosno koliko je „teško“ biljci da usvoji vodu iz zemljišta. Uređaj se postavlja u zonu korenovog sistema, a očitavanje se vrši na manometru. Kada vrednosti na tenziometru dostignu određeni prag (za pasulj je to obično 40-50 centibara), to je signal da je vreme za navodnjavanje. Korišćenje ovih uređaja omogućava precizno upravljanje vodom, izbegavanje stresa kod biljaka i značajne uštede vode.
Proračun na osnovu bilansa vode je još jedna napredna metoda koja uzima u obzir količinu padavina, evapotranspiraciju (gubitak vode isparavanjem sa zemljišta i kroz biljku) i kapacitet zemljišta za vodu. Na osnovu ovih podataka, pomoću odgovarajućih softverskih modela, može se proračunati trenutno stanje vlage u zemljištu i predvideti kada će biti potrebno sledeće navodnjavanje. Iako ova metoda zahteva prikupljanje meteoroloških i pedoloških podataka, ona pruža najkompletniji uvid u vodni režim useva i omogućava dugoročno planiranje navodnjavanja.
Načini i norme navodnjavanja
Navodnjavanje veštačkom kišom, pomoću sistema sa rasprskivačima, je jedan od najrasprostranjenijih načina navodnjavanja u ratarskoj proizvodnji. Prednost ovog sistema je što se može primeniti na različitim terenima i pokriva veliku površinu. Međutim, on ima i određene nedostatke kada je u pitanju pasulj. Vlaženje cele biljke, uključujući listove i cvetove, stvara povoljne uslove za razvoj gljivičnih i bakterijskih bolesti, kao što su plamenjača i antraknoza. Takođe, jaki udari vodenih kapi mogu oštetiti cvetove i negativno uticati na oplodnju. Zbog toga, ako se koristi ovaj sistem, navodnjavanje treba obavljati u ranim jutarnjim časovima kako bi se biljke što pre osušile.
Navodnjavanje brazdama je tradicionalan i jeftin način navodnjavanja, pogodan za ravne terene sa blagim nagibom. Voda se pušta u brazde koje se prave između redova pasulja i infiltrira se u zemlju, vlažeći zonu korena. Ovaj sistem ne kvasi nadzemni deo biljke, čime se smanjuje rizik od bolesti. Međutim, njegova efikasnost je manja u poređenju sa savremenijim sistemima, jer su gubici vode usled isparavanja i duboke perkolacije (oticanja u dublje slojeve) veći. Takođe, ovaj način može dovesti do neujednačene distribucije vlage duž brazde i sabijanja zemljišta.
Sistem „kap po kap“ se smatra najefikasnijim i najracionalnijim načinom navodnjavanja pasulja. Ovaj sistem se sastoji od cevi (traka) sa ugrađenim kapaljkama koje se postavljaju duž redova biljaka. Voda se polako i direktno dodaje u zonu korenovog sistema, čime se gubici vode svode na minimum, a efikasnost iskorišćenja dostiže i preko 95%. Prednosti ovog sistema su brojne: štedi vodu i energiju, ne kvasi listove i plodove, smanjuje zakorovljenost između redova i omogućava istovremenu primenu vodotopivih đubriva (fertirigacija). Iako početna investicija može biti veća, ona se brzo isplati kroz povećanje prinosa i smanjenje troškova.
Norma navodnjavanja, odnosno količina vode koja se dodaje jednim zalivanjem, zavisi od tipa zemljišta, faze razvoja biljke i trenutnog deficita vlage. U proseku, zalivne norme se kreću od 30 do 40 litara po metru kvadratnom (30-40 mm). Cilj je da se zemljište navlaži do dubine od 40-50 cm, gde se nalazi najveći deo korenovog sistema. Učestalost navodnjavanja zavisi od vremenskih uslova; u sušnim i toplim periodima, navodnjavanje se obavlja češće (npr. svakih 7-10 dana), dok se u periodima sa padavinama intervali između zalivanja produžavaju. Ukupan broj navodnjavanja tokom vegetacije se obično kreće od 2 do 5, u zavisnosti od godine.
Uticaj viška vode
Iako je voda neophodna za rast, njen višak u zemljištu može biti podjednako štetan kao i nedostatak. Prekomerna vlažnost, odnosno zabarivanje zemljišta, dovodi do istiskivanja vazduha iz zemljišnih pora, što uzrokuje nedostatak kiseonika u zoni korena (anaerobni uslovi). Koren pasulja, kao i većine drugih gajenih biljaka, zahteva kiseonik za disanje i normalno funkcionisanje. U uslovima nedostatka kiseonika, funkcije korena slabe, smanjuje se usvajanje vode i hranljivih materija, a biljka počinje da pokazuje simptome slične onima kod suše – venjenje i žućenje listova.
Dugotrajno zadržavanje vode na parceli stvara izuzetno povoljne uslove za razvoj patogenih gljivica koje izazivaju trulež korena i prizemnog dela stabla. Bolesti kao što su fuzariozno uvenuće (Fusarium), trulež korena (Pythium, Rhizoctonia) i bela trulež (Sclerotinia sclerotiorum) masovno se javljaju na slabo dreniranim, zabarenim zemljištima. Jednom kada dođe do infekcije korenovog sistema, biljke se teško oporavljaju, zaostaju u porastu, venu i na kraju propadaju, što može dovesti do potpunog uništenja useva na delovima parcele koji su pod vodom.
Višak vode takođe negativno utiče na aktivnost kvržičnih bakterija koje su odgovorne za fiksaciju azota. Ove korisne bakterije su aerobni mikroorganizmi, što znači da im je za život i rad neophodan kiseonik. U anaerobnim uslovima, njihova aktivnost se drastično smanjuje ili u potpunosti prestaje. Kao rezultat, biljka ostaje bez važnog izvora azota, što dovodi do usporavanja rasta i pojave simptoma azotne depresije (svetlo zelena do žuta boja listova). Ovo može zahtevati dodatnu prihranu azotnim đubrivima kako bi se nadoknadio nedostatak.
Da bi se izbegli problemi sa viškom vode, ključno je pravilno izabrati parcelu za gajenje pasulja, izbegavajući depresije i terene sa visokim nivoom podzemnih voda. Na težim zemljištima, koja su sklona zabarivanju, neophodno je primeniti mere za poboljšanje drenaže, kao što su duboko oranje, podrivanje ili čak postavljanje drenažnih cevi. Takođe, treba biti oprezan sa navodnjavanjem i nikada ne dodavati više vode nego što zemljište može da upije. Balansirana i kontrolisana vlažnost je ključ za zdrav i produktivan usev pasulja.
