Uprkos svojoj dugovečnosti i prividnoj otpornosti, pitomi kesten je podložan napadu različitih bolesti i štetočina koje mogu značajno umanjiti njegovu vitalnost, smanjiti prinos i kvalitet plodova, a u nekim slučajevima čak i ugroziti opstanak samog stabla. Poznavanje najčešćih patogena i štetočina, njihovog životnog ciklusa i simptoma koje izazivaju, predstavlja osnovu za primenu pravovremenih i efikasnih mera zaštite. Integrisani pristup zaštiti, koji kombinuje preventivne mere, agrotehničke postupke i ciljanu primenu sredstava za zaštitu bilja, ključan je za održavanje zdravog i produktivnog zasada. Zanemarivanje ovog aspekta nege može dovesti do ozbiljnih ekonomskih gubitaka i dugoročnog propadanja voćnjaka.
Zdravlje zasada kestena zavisi od kompleksne interakcije između biljke domaćina, patogena/štetočine i uslova spoljašnje sredine. Stresni uslovi za biljku, kao što su suša, višak vode, neodgovarajuće zemljište ili nedostatak hranljivih materija, slabe njenu prirodnu otpornost i čine je podložnijom napadu bolesti i štetočina. Zbog toga su sve prethodno opisane mere nege – od izbora lokacije, preko đubrenja i navodnjavanja, do orezivanja – ujedno i najvažnije preventivne mere zaštite. Snažno i vitalno stablo se mnogo uspešnije brani od napadača.
Monitoring, odnosno redovan i sistematski pregled zasada, temelj je svake uspešne strategije zaštite. Redovnim obilaskom voćnjaka i pažljivim posmatranjem kore, grana, lišća i plodova, moguće je na vreme uočiti prve simptome bolesti ili prisustvo štetočina. Rano otkrivanje problema omogućava primenu mera zaštite u fazi kada je napad još uvek slabog intenziteta, što značajno povećava efikasnost suzbijanja i smanjuje potrebu za upotrebom agresivnih hemijskih sredstava.
Cilj savremene zaštite bilja nije potpuno iskorenjivanje svih potencijalnih štetočina i patogena, već održavanje njihove populacije ispod praga ekonomske štetnosti. To se postiže primenom integrisanih mera koje daju prednost biološkim i agrotehničkim metodama, dok se hemijska sredstva koriste racionalno i samo onda kada je to zaista neophodno. Ovakav pristup ne samo da je ekonomski i ekološki opravdaniji, već i doprinosi očuvanju biodiverziteta i prirodne ravnoteže u agroekosistemu.
Najznačajnije gljivične bolesti
Gljivična oboljenja predstavljaju najveću pretnju za zasade pitomog kestena širom sveta. Najdestruktivnija bolest je svakako rak kore kestena, čiji je prouzrokovač gljiva Cryphonectria parasitica. Ova bolest je gotovo potpuno uništila populaciju američkog kestena u Severnoj Americi. Infekcija se ostvaruje kroz rane na kori, a simptomi se manifestuju u vidu otvorenih, narandžasto-crvenih rak-rana na granama i deblu. Gljiva uništava provodno tkivo, što dovodi do prekida protoka vode i hranljivih materija, uzrokujući sušenje delova iznad mesta infekcije i na kraju propadanje celog stabla.
Prevencija je ključna u borbi protiv raka kore. Najvažnija mera je sadnja otpornih sorti, pre svega evropsko-japanskih hibrida (npr. sorte Marigoule, Bouche de Betizac) koji pokazuju značajno viši nivo tolerantnosti. Takođe je važno izbegavati bilo kakva mehanička oštećenja kore i sve rane nastale prilikom orezivanja ili obrade obavezno premazati zaštitnim sredstvima. Redovan pregled stabala i uklanjanje i spaljivanje zaraženih grana čim se primete prvi simptomi može usporiti širenje bolesti unutar zasada.
Druga veoma opasna bolest je mastiljava bolest, koju prouzrokuju gljivice iz roda Phytophthora (najčešće P. cinnamomi i P. cambivora). Ovi patogeni napadaju korenov sistem i donji deo debla, posebno na teškim, zbijenim i slabo dreniranim zemljištima. Simptomi na nadzemnom delu su nespecifični i uključuju hlorozu (žućenje) i sitnije lišće, retku krošnju, sušenje grana i opšte slabljenje biljke. Karakterističan znak je pojava tamnog, mastiljavog iscetka iz kore u osnovi debla, a na preseku korena se vidi tamna nekroza tkiva.
Zaštita od mastiljave bolesti se takođe zasniva na preventivi. Najvažnije je birati lokacije sa dobrom drenažom i izbegavati sadnju na teškim, glinovitim zemljištima. Korišćenje otpornih podloga i sadnica iz proverenih rasadnika je od presudnog značaja. Treba izbegavati prekomerno navodnjavanje i zbijanje zemljišta mehanizacijom. Hemijska zaštita fungicidima na bazi fosetila ili metalaksila može dati rezultate, ali je pre svega usmerena na zaštitu zdravih stabala u okruženju zaraženih.
Najčešće štetočine kestena
Poslednjih decenija, najznačajnija štetočina pitomog kestena u Evropi je kestenova osa šiškarica (Dryocosmus kuriphilus). Ova sićušna osa, poreklom iz Kine, polaže jaja u vegetativne i cvetne pupoljke tokom leta. Na proleće, iz položenih jaja razvijaju se larve koje svojim prisustvom indukuju stvaranje karakterističnih zelenih ili crvenkastih šiški (gala) na mladim izdancima i listovima. Ove šiške ometaju normalan rast, smanjuju lisnu površinu i fotosintetsku aktivnost, a ukoliko se formiraju na cvetnim pupoljcima, mogu u potpunosti sprečiti formiranje plodova, dovodeći do gubitka prinosa i do 80%.
Hemijsko suzbijanje ose šiškarice je veoma teško i uglavnom neefikasno, jer se larve razvijaju zaštićene unutar šiški. Najuspešniji i ekološki najprihvatljiviji metod borbe je biološka kontrola. To podrazumeva introdukciju i širenje prirodnog neprijatelja ose šiškarice, parazitske osice Torymus sinensis. Ova osica polaže svoja jaja u šiške kestena, a njene larve se hrane larvama ose šiškarice, čime se populacija štetočine drži pod kontrolom. Uspostavljanje biološke ravnoteže zahteva nekoliko godina, ali dugoročno daje najbolje rezultate.
Kestenov smotavac (Cydia splendana) i kestenov žižak (Curculio elephas) su dve štetočine čije larve nanose direktnu štetu plodovima, čineći ih neupotrebljivim za ljudsku ishranu. Ženke ovih insekata polažu jaja na ili u mlade plodove tokom leta. Larve se hrane unutar ploda, uništavajući jezgro. Nakon završenog razvoja, larve napuštaju plod i spuštaju se u zemlju gde prezimljavaju. Oštećeni plodovi su podložniji napadu gljiva i truljenju.
Kontrola ovih štetočina uključuje sakupljanje i uništavanje svih zaraženih, crvljivih plodova koji opadnu pre berbe, kako bi se smanjila populacija za narednu godinu. Plitka obrada zemljišta ispod krošnje tokom jeseni ili zime može izložiti prezimljujuće forme insekata niskim temperaturama i predatorima. Primena insekticida se može vršiti u periodu polaganja jaja, ali je potrebno precizno utvrditi momenat primene praćenjem leta imaga pomoću feromonskih klopki.
Preventivne mere i agrotehnička borba
Najbolja zaštita od bolesti i štetočina je prevencija. Osnova prevencije leži u stvaranju optimalnih uslova za rast i razvoj kestena, jer su zdrava i snažna stabla mnogo otpornija na napade. To počinje odabirom odgovarajuće lokacije sa dobrom drenažom i osunčanošću. Sadnja sertifikovanog, zdravog sadnog materijala i otpornih sorti je od presudnog značaja, posebno u područjima gde su određene bolesti, poput raka kore, već prisutne.
Pravilna agrotehnika igra ključnu ulogu u preventivnoj zaštiti. Izbalansirano đubrenje, bez preterivanja sa azotom, jača otpornost biljke. Pravilno orezivanje, kojim se uklanjaju suve, oštećene i bolesne grane i omogućava provetravanje krošnje, smanjuje vlažnost i stvara nepovoljne uslove za razvoj gljivičnih oboljenja. Sve rane nastale orezivanjem treba dezinfikovati i premazati zaštitnim sredstvima kako ne bi postale ulazna vrata za infekciju.
Održavanje higijene zasada je veoma važna mera. To podrazumeva sakupljanje i uništavanje (spaljivanjem ili dubokim zakopavanjem) svih zaraženih biljnih delova, kao što su opalo lišće, mumificirani plodovi i orezane grane. U ovim ostacima prezimljavaju mnogi patogeni i štetočine, pa se njihovim uklanjanjem značajno smanjuje infektivni potencijal za narednu vegetacionu sezonu. Takođe, suzbijanje korova oko stabala smanjuje konkurenciju i uklanja potencijalne domaćine za neke štetočine.
Plodored i prostorna izolacija takođe mogu biti korisne mere, posebno kod podizanja novih zasada. Treba izbegavati podizanje novih zasada kestena u neposrednoj blizini starih, zapuštenih i zaraženih stabala. Održavanjem raznovrsnosti u okruženju, sadnjom cvetnih pojaseva koji privlače korisne insekte (predatore i parazitoide), može se podstaći prirodna biološka kontrola i smanjiti potreba za hemijskim tretmanima.
Integrisana i biološka zaštita
Integrisana zaštita bilja (IZB) je savremeni koncept koji podrazumeva kombinaciju svih raspoloživih mera (agrotehničkih, mehaničkih, bioloških i hemijskih) kako bi se populacija štetnih organizama održala ispod praga ekonomske štetnosti, uz minimalan rizik po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Osnova IZB je praćenje (monitoring) pojave i razvoja bolesti i štetočina, kako bi se mere zaštite primenile ciljano i samo onda kada je to zaista neophodno. Odluka o tretmanu se ne donosi paušalno, već na osnovu praćenja uslova za razvoj bolesti i brojnosti štetočina.
Biološka kontrola, kao deo integrisane zaštite, podrazumeva korišćenje živih organizama (prirodnih neprijatelja) za suzbijanje štetočina. Najuspešniji primer kod kestena je već pomenuta upotreba parazitske osice Torymus sinensis za kontrolu kestenove ose šiškarice. Pored toga, očuvanje i podsticanje populacija domaćih predatora, kao što su bubamare, grabljive stenice i ptice, može značajno doprineti smanjenju brojnosti raznih štetočina. To se postiže izbegavanjem upotrebe insekticida širokog spektra i stvaranjem povoljnih uslova za njihov život (npr. postavljanje kućica za ptice).
Upotreba bioloških preparata (biopesticida) je takođe u porastu. Ovi preparati su bazirani na mikroorganizmima (bakterije, gljive, virusi) ili prirodnim supstancama koje su toksične za štetne organizme, ali su uglavnom bezopasne za ljude i korisne insekte. Na primer, preparati na bazi bakterije Bacillus thuringiensis se uspešno koriste za suzbijanje gusenica nekih leptira. Iako je njihova primena kod kestena još uvek ograničena, oni predstavljaju perspektivan pravac u razvoju ekološki prihvatljive zaštite.
Hemijska zaštita, odnosno primena pesticida, predstavlja poslednju meru u sistemu integrisane zaštite. Kada se mora primeniti, važno je birati selektivne preparate koji deluju ciljano na određenu štetočinu ili bolest, a što manje štete korisnim organizmima. Strogo se treba pridržavati uputstava proizvođača o dozi, vremenu primene i karenci (vremenu koje mora proći od poslednjeg tretmana do berbe). Pravilnom i odgovornom upotrebom hemijskih sredstava smanjuje se rizik od zagađenja životne sredine i pojave rezistencije štetnih organizama.
