Kao i sva živa bića, pitomi kesten zahteva adekvatnu i uravnoteženu ishranu kako bi ostvario svoj pun potencijal rasta, razvoja i plodonošenja. Pravilno đubrenje, zasnovano na stvarnim potrebama biljke i stanju zemljišta, predstavlja jednu od ključnih agrotehničkih mera u savremenom uzgoju. Obezbeđivanje svih neophodnih makro i mikroelemenata u odgovarajućim količinama i u pravo vreme direktno utiče na bujnost stabla, otpornost na bolesti i štetočine, kao i na prinos i kvalitet plodova. Ignorisanje potreba za hranljivim materijama može dovesti do postepenog slabljenja stabala, smanjenja rodnosti i iscrpljivanja zemljišta, čime se dugoročno ugrožava isplativost proizvodnje. Zato je razumevanje uloge svakog hranljivog elementa i primena pravilne strategije đubrenja imperativ za svakog uzgajivača.
Ishrana pitomog kestena je kompleksan proces koji zavisi od interakcije između biljke, zemljišta i klimatskih uslova. Kesten najbolje uspeva na dubokim, plodnim i blago kiselim zemljištima, koja su prirodno bogata organskom materijom. Međutim, čak i na takvim zemljištima, intenzivna proizvodnja i iznošenje hranljivih materija putem prinosa vremenom dovodi do njihovog osiromašenja. Zbog toga je neophodno redovno vraćati ove elemente u zemljište putem đubrenja, kako bi se održala plodnost i osigurao stabilan prinos iz godine u godinu.
Program đubrenja nikada ne bi trebalo sprovoditi napamet, već bi trebalo da se temelji na objektivnim pokazateljima. Najvažniji alat u planiranju ishrane je hemijska analiza zemljišta, koja daje precizne podatke o pH vrednosti, sadržaju humusa i koncentraciji ključnih hranljivih elemenata. Pored analize zemljišta, vizuelni pregled stabala i analiza lišća (folijarna analiza) mogu pružiti dodatne informacije o nutritivnom statusu biljke i ukazati na eventualni nedostatak ili suficit nekog elementa. Tek na osnovu ovih podataka može se kreirati efikasan i ekonomičan plan đubrenja.
Strategija đubrenja treba da bude integralna, kombinujući upotrebu organskih i mineralnih đubriva. Organska đubriva, poput stajnjaka i komposta, imaju nezamenljivu ulogu u popravljanju strukture i biološke aktivnosti zemljišta, dok mineralna đubriva omogućavaju brzo i ciljano dodavanje specifičnih hranljivih elemenata koji su u deficitu. Pravilnim balansom između ova dva tipa đubriva postiže se održiva plodnost zemljišta i osigurava dugoročno zdravlje i produktivnost zasada kestena.
Esencijalni hranljivi elementi i njihova uloga
Za pravilan rast i razvoj, pitomi kesten zahteva 17 esencijalnih hemijskih elemenata koje usvaja iz vazduha, vode i zemljišta. Ovi elementi se dele na makroelemente, koji su potrebni u većim količinama, i mikroelemente, koji su potrebni u malim, ali neophodnim količinama. U makroelemente spadaju ugljenik (C), vodonik (H) i kiseonik (O) koje biljka dobija iz vazduha i vode, kao i azot (N), fosfor (P), kalijum (K), kalcijum (Ca), magnezijum (Mg) i sumpor (S) koje usvaja iz zemljišta. Svaki od ovih elemenata ima specifičnu i nezamenljivu ulogu u metabolizmu biljke.
Azot (N) je ključni sastojak proteina, enzima i hlorofila, i kao takav je najvažniji element za vegetativni rast. On podstiče rast lišća i mladara, dajući biljci bujan i zelen izgled. Nedostatak azota se manifestuje slabim rastom, bledim i žućkastim lišćem (hloroza), dok višak azota može dovesti do preterane bujnosti, slabe rodnosti i povećane osetljivosti na bolesti i niske temperature.
Fosfor (P) igra vitalnu ulogu u energetskim procesima u biljci (ATP), kao i u razvoju korenovog sistema, cvetanju i formiranju semena. Dovoljna količina fosfora u ranoj fazi razvoja je presudna za dobro ukorenjavanje sadnica. Nedostatak fosfora se može prepoznati po slabom rastu i pojavi ljubičastih nijansi na lišću. Kalijum (K) je poznat kao „element kvaliteta“. On reguliše vodni režim u biljci, učestvuje u transportu šećera, povećava otpornost na bolesti, sušu i mraz, i direktno utiče na krupnoću i ukus plodova. Simptomi nedostatka kalijuma uključuju sušenje i uvijanje ivica lišća.
Mikroelementi, kao što su gvožđe (Fe), mangan (Mn), cink (Zn), bakar (Cu), bor (B) i molibden (Mo), iako potrebni u tragovima, od suštinskog su značaja za mnoge enzimske procese. Na primer, gvožđe je neophodno za sintezu hlorofila, dok je bor ključan za klijanje polena, oplodnju i razvoj plodova. Nedostatak bilo kog od ovih elemenata može izazvati specifične poremećaje u rastu i razvoju, iako su potrebe biljke za njima veoma male.
Analiza zemljišta i prepoznavanje nedostataka
Pre nego što se pristupi bilo kakvom đubrenju, neophodno je sprovesti hemijsku analizu zemljišta. Ovo je jedini pouzdan način da se utvrdi šta zemljištu zaista nedostaje i da se izbegne nepotrebno i potencijalno štetno dodavanje đubriva. Uzorci zemljišta se uzimaju sa više mesta u zasadu, sa dubine od 0-30 cm i 30-60 cm, kako bi se dobila reprezentativna slika stanja plodnosti. Analiza treba da obuhvati pH vrednost, sadržaj humusa, kao i koncentracije lako pristupačnog fosfora (P2O5) i kalijuma (K2O).
pH vrednost zemljišta je jedan od najvažnijih parametara, jer direktno utiče na pristupačnost hranljivih materija za biljku. Pitomi kesten zahteva blago kiselo zemljište (pH 5.5-6.5). U kiselim zemljištima, neki elementi poput gvožđa i mangana postaju previše dostupni i mogu biti toksični, dok u alkalnim (krečnim) zemljištima, isti ti elementi postaju nepristupačni, što dovodi do simptoma nedostatka čak i ako su prisutni u zemljištu. Korekcija pH vrednosti je stoga prvi korak u optimizaciji ishrane.
Pored laboratorijske analize, važno je naučiti prepoznavati vizuelne simptome nedostatka hranljivih materija na samoj biljci. Ovi simptomi se često javljaju na listovima i mogu biti specifični za svaki element. Kao što je pomenuto, hloroza (žućenje) starijih, donjih listova obično ukazuje na nedostatak azota, dok hloroza mladih, vršnih listova ukazuje na nedostatak gvožđa. Sušenje ivica listova je tipičan simptom nedostatka kalijuma. Pojava ovih simptoma je znak da biljka već pati i da je potrebno brzo intervenisati.
Folijarna analiza, odnosno analiza hemijskog sastava lišća, pruža najprecizniju sliku o nutritivnom statusu same biljke. Ona pokazuje koliko je hranljivih materija biljka zaista uspela da usvoji iz zemljišta. Kombinovanjem rezultata analize zemljišta i folijarne analize, stručnjaci mogu dati najtačniju preporuku za đubrenje, prilagođenu specifičnim potrebama zasada. Ovakav pristup osigurava efikasnost, smanjuje troškove i čuva životnu sredinu od prekomerne upotrebe đubriva.
Organsko đubrenje
Organska đubriva predstavljaju temelj održive plodnosti zemljišta i neizostavan su deo programa ishrane pitomog kestena. Njihova najvažnija uloga nije samo u snabdevanju biljke hranljivim materijama, već i u popravljanju fizičkih, hemijskih i bioloških osobina zemljišta. Najčešće korišćeno organsko đubrivo je zgoreli stajnjak, koji je bogat organskom materijom i sadrži sve neophodne hranljive elemente u izbalansiranom odnosu. Stajnjak poboljšava strukturu zemljišta, čineći ga rastresitijim i prozračnijim, povećava sposobnost zadržavanja vode i podstiče rad korisnih mikroorganizama.
Osnovno đubrenje stajnjakom se obavlja svake treće do četvrte godine, u jesen, nakon berbe i opadanja lišća. Preporučena količina je oko 20-30 tona po hektaru, odnosno 15-20 kg po stablu u rodu. Stajnjak se ravnomerno raspoređuje po celoj površini ispod krošnje, a zatim se plitkom obradom (oranjem ili tanjiranjem) unosi u zemljište. Na ovaj način se omogućava njegova postepena razgradnja tokom zime i oslobađanje hranljivih materija koje će biti dostupne biljci na proleće.
Kompost je još jedno izuzetno vredno organsko đubrivo koje se može proizvesti na samom gazdinstvu od biljnih ostataka (lišće, trava, grančice). Kvalitetan kompost je bogat humusom i hranljivim materijama i ima sličan pozitivan efekat na zemljište kao i stajnjak. Njegovom primenom se zatvara krug kruženja materije na gazdinstvu, smanjuje se količina otpada i stvara se visokokvalitetno đubrivo. Kompost se može koristiti na isti način kao i stajnjak, za osnovno đubrenje ili kao dodatak u sadne jame prilikom sadnje.
Zelenišno đubrenje (sideracija) je agrotehnička mera koja podrazumeva setvu određenih biljnih vrsta (npr. leguminoze kao što su grahorica, detelina, ili trave poput raži) u međurednom prostoru voćnjaka, koje se u fazi punog cvetanja zaoravaju u zemljište. Ove biljke svojim korenovim sistemom poboljšavaju strukturu zemljišta, leguminoze ga obogaćuju azotom putem simbioze sa azotofiksirajućim bakterijama, a zaorana zelena masa povećava sadržaj organske materije i humusa. Ovo je ekološki prihvatljiv i efikasan način za održavanje i poboljšanje plodnosti zemljišta.
Mineralno đubrenje i prihrana
Iako organska đubriva čine osnovu, u intenzivnoj proizvodnji kestena često je neophodna i dopuna mineralnim đubrivima kako bi se zadovoljile povećane potrebe biljaka za određenim elementima. Mineralna đubriva sadrže hranljive materije u koncentrovanom, lako pristupačnom obliku, što omogućava brzu i ciljanu intervenciju. Njihova primena se uvek mora zasnivati na preporuci dobijenoj nakon analize zemljišta, kako bi se izbeglo preterivanje koje može dovesti do narušavanja ravnoteže u zemljištu, zagađenja podzemnih voda i oštećenja biljaka.
Osnovno đubrenje mineralnim đubrivima se takođe obavlja u jesen, zajedno sa organskim. U ovoj fazi se primenjuju đubriva sa naglašenim sadržajem fosfora i kalijuma, a sa manje azota, poznata kao NPK đubriva sa formulacijama poput 7:14:21 ili 8:16:24. Fosfor i kalijum su slabo pokretni u zemljištu, pa je njihovo unošenje u dublje slojeve tokom jesenje obrade ključno kako bi bili dostupni korenovom sistemu tokom cele naredne vegetacije.
Prihrana azotnim đubrivima se vrši tokom vegetacije, jer je azot lako isperiv i biljci je najpotrebniji u periodu intenzivnog rasta. Prva prihrana se obavlja u rano proleće, pre kretanja vegetacije, kako bi se podržao rast novih lastara i listova. Druga prihrana se može primeniti krajem proleća ili početkom leta, pre cvetanja, kako bi se osigurala energija za formiranje plodova. Najčešće se koriste azotna đubriva kao što su KAN (krečni amonijum nitrat) ili UREA. Količinu treba pažljivo odrediti, jer previše azota može negativno uticati na rodnost i kvalitet ploda.
U slučajevima kada se na listovima pojave simptomi nedostatka mikroelemenata (npr. hloroza usled nedostatka gvožđa), najbrže i najefikasnije rešenje je folijarna prihrana. To podrazumeva prskanje krošnje rastvorom đubriva koja sadrže nedostajući element u helatnom obliku, koji biljka može lako usvojiti preko lista. Folijarna prihrana ne može zameniti đubrenje preko zemljišta, ali predstavlja odličnu korektivnu meru za brzo otklanjanje akutnih nedostataka i poboljšanje opšteg stanja biljke u kritičnim fazama razvoja.
