Voda je esencijalni faktor za život i razvoj dunje, učestvujući u svim ključnim fiziološkim procesima, od fotosinteze do transporta hranljivih materija. Iako dunja pokazuje izvesnu tolerantnost prema suši, naročito starija stabla sa duboko razvijenim korenom, nedostatak vode u kritičnim periodima vegetacije može drastično smanjiti prinos i narušiti kvalitet plodova. Savremena, intenzivna proizvodnja dunje ne može se zamisliti bez sistema za navodnjavanje, jer se samo kontrolisanim dodavanjem vode može obezbediti kontinuirani rast i razvoj biljke, što rezultira krupnim, sočnim i tržišno atraktivnim plodovima. Razumevanje potreba dunje za vodom i primena adekvatne tehnike navodnjavanja predstavljaju osnovu za postizanje visokih i stabilnih prinosa.
Kritični periodi u kojima je dunja najosetljivija na nedostatak vode su jasno definisani tokom vegetacione sezone. Prvi takav period je vreme cvetanja i neposredno nakon njega, u fazi zametanja plodova. Nedostatak vlage u ovom periodu može dovesti do slabije oplodnje, masovnog opadanja tek zametnutih plodića i smanjenja ukupnog broja plodova po stablu. Drugi, i možda najvažniji kritični period, jeste faza intenzivnog rasta plodova, koja se odvija tokom letnjih meseci, prvenstveno u julu i avgustu. Suša u ovom periodu direktno utiče na krupnoću plodova; oni ostaju sitni, tvrdi i često deformisani. Takođe, suša u leto može negativno uticati i na diferencijaciju cvetnih pupoljaka za narednu godinu, čime se ugrožava i prinos u sledećoj sezoni.
Ukupne potrebe dunje za vodom zavise od niza faktora. Klimatski uslovi, kao što su količina i raspored padavina, temperatura vazduha, relativna vlažnost i vetar, imaju presudan uticaj. U godinama sa pravilno raspoređenim i dovoljnim količinama padavina, potreba za navodnjavanjem je manja, dok je u sušnim godinama navodnjavanje neophodno. Tip zemljišta takođe igra važnu ulogu; laka, peskovita zemljišta slabije zadržavaju vodu i zahtevaju češće zalivanje, dok teška, glinovita zemljišta duže čuvaju vlagu. Starost voćnjaka i razvijenost korenovog sistema su takođe bitni – mlada stabla sa plitkim korenom su osetljivija na sušu od starijih, dobro ukorenjenih stabala.
Određivanje pravog trenutka za navodnjavanje je ključno za efikasno korišćenje vode. Vizuelna ocena stanja biljke, kao što je početak venjenja lišća u najtoplijem delu dana, može biti znak nedostatka vode, ali je to često već kasna faza stresa. Pouzdaniji metod je praćenje vlažnosti zemljišta. To se može raditi jednostavno, kopanjem zemlje u zoni korena i ocenom vlažnosti stiskanjem u ruci. U savremenoj proizvodnji koriste se instrumenti poput tenziometara, koji precizno mere vlažnost zemljišta i daju signal kada je potrebno započeti sa navodnjavanjem. Cilj je održavati optimalnu vlažnost zemljišta (oko 60-70% od poljskog vodnog kapaciteta) u zoni korenovog sistema tokom cele vegetacije.
Posledice nedostatka vode su višestruke i veoma štetne. Pored direktnog uticaja na smanjenje prinosa i krupnoće plodova, sušni stres slabi opštu kondiciju stabala, čineći ih podložnijim napadu bolesti i štetočina. Listovi postaju manji, fotosinteza je smanjena, a vegetativni prirast je slabiji. Plodovi koji se razvijaju u uslovima suše često imaju lošiji kvalitet, manji sadržaj soka, a može doći i do pojave fizioloških poremećaja. Sa druge strane, i prekomerno navodnjavanje može biti štetno. Ono dovodi do sabijanja zemljišta, nedostatka kiseonika u zoni korena (anaerobni uslovi), što uzrokuje gušenje i propadanje korena, a može pospešiti i razvoj nekih gljivičnih oboljenja.
Sistemi za navodnjavanje
Izbor adekvatnog sistema za navodnjavanje je važna odluka prilikom podizanja zasada dunje. Najrasprostranjeniji i najefikasniji sistem u modernom voćarstvu je sistem „kap po kap“. Ovaj sistem se sastoji od cevi (laterala) postavljenih duž redova voćaka, sa ugrađenim kapaljkama koje ispuštaju vodu direktno u zonu korena. Glavne prednosti ovog sistema su visoka efikasnost (gubici vode su minimalni), ušteda vode i energije, kao i mogućnost istovremene primene vodotopivih đubriva (fertirigacija). Sistem „kap po kap“ takođe smanjuje rast korova između redova i ne kvasi lišće i plodove, što umanjuje rizik od gljivičnih infekcija.
Navodnjavanje brazdama je tradicionalniji i jeftiniji metod, ali sa znatno manjom efikasnošću. Ovaj sistem podrazumeva puštanje vode u plitke brazde koje se prave sa obe strane reda voćaka. Voda se gravitaciono kreće duž brazdi i postepeno se infiltrira u zemljište. Glavni nedostaci ovog metoda su velika potrošnja vode, neravnomerna distribucija vlage duž reda i erozija zemljišta na nagnutim terenima. Takođe, navodnjavanje brazdama nije pogodno za peskovita zemljišta zbog prevelikog gubitka vode usled duboke infiltracije. Ovaj sistem zahteva i precizno nivelisan teren za pravilno funkcionisanje.
Navodnjavanje veštačkom kišom, pomoću rasprskivača, takođe se može primeniti u zasadima dunje. Ovaj sistem dobro pokriva celu površinu, ali ima i značajne nedostatke. Potrošnja vode je velika zbog gubitaka usled isparavanja i odnošenja vetrom. Kvašenje cele krošnje, lišća i plodova, može stvoriti povoljne uslove za razvoj gljivičnih bolesti, kao što su čađava pegavost i monilija. Pored toga, primena ovog sistema može otežati izvođenje zaštite i drugih radova u voćnjaku. Međutim, navodnjavanje veštačkom kišom može imati i pozitivnu ulogu u zaštiti od kasnih prolećnih mrazeva, jer orošavanjem cvetova stvara ledeni omotač koji sprečava izmrzavanje.
Subirigacija ili podzemno navodnjavanje je najsavremeniji, ali i najskuplji sistem. On podrazumeva postavljanje perforiranih cevi ispod površine zemlje, direktno u zoni korena. Na ovaj način se voda isporučuje tamo gde je najpotrebnija, bez ikakvih gubitaka usled isparavanja. Površina zemljišta ostaje suva, što sprečava rast korova i omogućava nesmetano izvođenje agrotehničkih mera. Iako je najefikasniji u pogledu uštede vode, ovaj sistem je skup za postavljanje i zahteva redovno održavanje kako ne bi došlo do začepljenja otvora na cevima od strane korenja ili čestica zemlje.
Norma i učestalost zalivanja
Određivanje zalivne norme (količine vode koja se dodaje jednim navodnjavanjem) i učestalosti zalivanja zavisi od više faktora. Pre svega, zavisi od trenutne vlažnosti zemljišta i njegovog tipa. Na peskovitim zemljištima, koja imaju mali kapacitet za vodu, primenjuju se manje zalivne norme ali sa većom učestalošću. Sa druge strane, na glinovitim zemljištima, koja dobro zadržavaju vlagu, primenjuju se veće zalivne norme ali ređe. Cilj je da se jednim zalivanjem navlaži sloj zemljišta do dubine od 40-60 cm, gde se nalazi najveći deo aktivnog korenovog sistema.
Učestalost navodnjavanja najviše zavisi od vremenskih uslova. Tokom proleća, kada su temperature niže i padavine češće, intervali između dva zalivanja su duži, i mogu iznositi 10-15 dana. Međutim, tokom vrelih i suvih letnjih meseci, kao što su jul i avgust, potrebe za vodom su maksimalne i navodnjavanje se mora sprovoditi znatno češće. U periodima bez kiše, intervali navodnjavanja se mogu smanjiti na 5-7 dana, a u ekstremnim uslovima suše i kraće. Važno je ne dozvoliti da se zemljište potpuno isuši između dva zalivanja, jer to izaziva veliki stres za biljku.
Količina vode koja se dodaje po jednom stablu takođe varira. Kod mladih sadnica u prvoj godini, dovoljno je dodati 10-15 litara vode nakon sadnje i ponavljati zalivanje po potrebi. Kod starijih, rodnih stabala, potrebe su znatno veće. U zavisnosti od sistema navodnjavanja i uslova, zalivna norma se može kretati od 50 do 100 litara vode po stablu. Preračunato na površinu, to može iznositi od 30 do 50 mm vodenog taloga (30-50 litara po metru kvadratnom) po jednom turnusu navodnjavanja.
Najbolje vreme za navodnjavanje je u večernjim ili ranim jutarnjim časovima. Navodnjavanje tokom najtoplijeg dela dana, po jakom suncu, treba izbegavati. Razlog za to su veliki gubici vode usled isparavanja, ali i rizik od „šoka“ za biljku usled nagle promene temperature u zoni korena. Večernje navodnjavanje omogućava da voda tokom noći prodre u dublje slojeve zemljišta i bude dostupna biljci tokom sledećeg dana, kada je transpiracija najveća. Redovno praćenje stanja biljaka i vlažnosti zemljišta je najbolji vodič za donošenje odluka o normi i učestalosti zalivanja.
Fertirigacija – ishrana kroz vodu
Fertirigacija predstavlja primenu vodotopivih đubriva zajedno sa vodom za navodnjavanje, i to je jedna od najvećih prednosti sistema „kap po kap“. Ovaj metod omogućava precizno i kontrolisano dodavanje hranljivih materija direktno u zonu korenovog sistema, u skladu sa potrebama biljke u određenoj fazi razvoja. Na ovaj način, hraniva su odmah dostupna biljci, a njihovo iskorišćenje je maksimalno, što dovodi do smanjenja ukupne potrebne količine đubriva i zagađenja životne sredine. Fertirigacija omogućava da se program ishrane dunje prilagodi „iz dana u dan“.
Program fertirigacije se pravi na osnovu rezultata hemijske analize zemljišta i poznavanja potreba dunje za hranivima u različitim fenofazama. U početnim fazama vegetacije, nakon kretanja pupoljaka, primenjuju se formulacije sa naglašenim sadržajem fosfora, koji je važan za razvoj korena i cvetanje. Nakon cvetanja i zametanja plodova, povećava se udeo azota i kalijuma, kako bi se podržao intenzivan vegetativni rast i rast plodova. U fazi sazrevanja plodova, primenjuju se formulacije sa visokim sadržajem kalijuma, koji utiče na krupnoću, boju, sadržaj šećera i transportabilnost plodova, dok se količina azota smanjuje.
Za fertirigaciju se koriste isključivo potpuno vodotopiva đubriva, kako ne bi došlo do začepljenja kapaljki u sistemu. Na tržištu postoji veliki izbor ovakvih đubriva, sa različitim odnosima azota, fosfora i kalijuma (NPK), kao i sa dodatkom mikroelemenata. Priprema rastvora se vrši u posebnim rezervoarima, odakle se pomoću dozatora (injektora) ubacuje u glavni vod sistema za navodnjavanje. Veoma je važno precizno izračunati potrebnu koncentraciju đubriva kako ne bi došlo do oštećenja korena usled previsoke koncentracije soli u rastvoru.
Primena fertirigacije donosi brojne prednosti u odnosu na klasično đubrenje. Pored veće efikasnosti i boljeg iskorišćenja hraniva, ovaj sistem omogućava brzu korekciju eventualnih nedostataka u ishrani koji se mogu javiti tokom vegetacije. Biljka dobija hranu kontinuirano, u malim količinama, što odgovara njenom prirodnom načinu usvajanja hraniva. Time se izbegavaju periodi „gladi“ ili prekomerne ishrane, što pozitivno utiče na opštu kondiciju i rodnost stabala. Ulaganje u opremu za fertirigaciju se brzo isplati kroz povećanje prinosa i poboljšanje kvaliteta plodova.
Održavanje sistema za navodnjavanje
Da bi sistem za navodnjavanje, posebno sistem „kap po kap“, funkcionisao besprekorno i imao dug vek trajanja, neophodno je njegovo redovno održavanje. Zanemarivanje održavanja može dovesti do začepljenja kapaljki, neravnomerne distribucije vode i na kraju do kvara celog sistema. Osnovna komponenta svakog sistema je filter, koji sprečava ulazak fizičkih nečistoća (pesak, mulj) i algi u cevi i kapaljke. Redovno čišćenje i ispiranje filtera je obavezna mera, a učestalost zavisi od kvaliteta vode koja se koristi.
Tokom sezone navodnjavanja, potrebno je povremeno ispirati ceo sistem. To se radi tako što se na krajevima laterala (cevi „kap po kap“) otvore čepovi i pusti se jači mlaz vode da proteče, kako bi se isprale eventualne nataložene nečistoće. Takođe, važno je redovno proveravati ispravnost kapaljki i protok vode. Ukoliko se primeti da neke kapaljke ne rade ili imaju znatno slabiji protok, potrebno je proveriti da li su začepljene. Fizička začepljenja se mogu otkloniti, dok se začepljenja nastala usled taloženja kamenca (ako se koristi tvrda voda) ili razvoja algi rešavaju hemijskim putem.
Hemijsko čišćenje sistema se obavlja primenom kiselina ili hlora. Za uklanjanje naslaga kalcijum-karbonata (kamenca) koriste se kiseline, najčešće azotna ili fosforna. Kiselina se u određenoj koncentraciji ubacuje u sistem i ostavlja da deluje određeno vreme, nakon čega se sistem temeljno ispere čistom vodom. Za suzbijanje algi i bakterija koje mogu formirati sluzavu prevlaku unutar cevi, koristi se hlorisanje. Važno je napomenuti da se hemijsko čišćenje mora sprovoditi stručno i pažljivo, uz poštovanje svih mera zaštite, jer se radi o opasnim materijama.
Na kraju sezone navodnjavanja, pre dolaska zime i mrazeva, neophodno je pripremiti sistem za prezimljavanje. To podrazumeva potpuno ispuštanje vode iz svih delova sistema – glavnog voda, razvodnika, laterala i filtera. Voda koja ostane u cevima može se smrznuti tokom zime, što bi dovelo do pucanja cevi i spojeva i velikih oštećenja. Nakon ispuštanja vode, preporučuje se da se cevi izduvaju kompresorom kako bi se uklonila i zaostala voda. Pravilnim održavanjem i pripremom za zimu, značajno se produžava vek trajanja sistema za navodnjavanje i osigurava njegova pouzdanost u narednim sezonama.
