Uspeh u gajenju dunje u velikoj meri zavisi od pravilno izvedene sadnje i izbora kvalitetnog sadnog materijala. Sadnja predstavlja temelj budućeg zasada i greške načinjene u ovoj fazi teško se mogu ispraviti kasnije. Zbog toga je neophodno posvetiti posebnu pažnju pripremi zemljišta, izboru lokacije, kao i samom tehničkom postupku sadnje. Pored toga, poznavanje različitih metoda razmnožavanja dunje omogućava proizvođačima da sami proizvedu sadnice željenih sorti, što može biti značajna ušteda i garancija kvaliteta. Dunja je dugovečna voćna vrsta koja, uz pravilno zasnivanje zasada, može donositi plodove decenijama, te je početno ulaganje u znanje i rad višestruko isplativo.
Pre same sadnje, ključan korak je izbor odgovarajuće lokacije. Dunja najbolje uspeva na dubokim, plodnim, umereno vlažnim i dobro dreniranim zemljištima, blago kisele do neutralne reakcije. Treba izbegavati teška, zbijena i zabarena zemljišta gde se voda dugo zadržava, jer to može dovesti do gušenja korena i propadanja biljke. Takođe, nisu pogodna ni izrazito peskovita i suva zemljišta. Idealni položaji su osunčani, zaštićeni od jakih i hladnih vetrova, sa blagim nagibom koji omogućava oticanje viška vode i hladnog vazduha. Izbegavati treba mrazišta i uvale gde postoji opasnost od kasnih prolećnih mrazeva koji mogu oštetiti cvet.
Nakon izbora lokacije, sledi temeljna priprema zemljišta. Ovaj proces bi trebalo započeti nekoliko meseci pre planirane sadnje. Priprema obuhvata čišćenje terena od ostataka prethodnih kultura, korova i kamenja. Zatim se vrši agrohemijska analiza zemljišta kako bi se utvrdio sadržaj hranljivih materija i pH vrednost. Na osnovu rezultata analize, sprovodi se meliorativno đubrenje, odnosno unošenje veće količine organskog đubriva (stajnjaka) i mineralnih đubriva bogatih fosforom i kalijumom. Nakon đubrenja, vrši se duboko oranje ili rigolovanje na dubinu od 60-80 cm, čime se stvara rastresit sloj zemljišta pogodan za razvoj korenovog sistema.
Kvalitet sadnog materijala je od presudnog značaja za budućnost zasada. Sadnice treba nabavljati isključivo od proverenih i registrovanih rasadnika koji garantuju sortnu čistoću i zdravstvenu ispravnost. Dobra sadnica dunje treba da ima dobro razvijen korenov sistem sa dosta sitnih žilica, kao i pravilno formiran nadzemni deo, bez znakova bolesti i oštećenja. Pre sadnje, sadnice je potrebno pripremiti. Priprema podrazumeva skraćivanje oštećenih i predugačkih žila korena i potapanje korenovog sistema u smešu zemlje, goveđe balege i vode, kako bi se pospešilo bolje primanje sadnice.
Vreme i tehnika sadnje
Optimalno vreme za sadnju dunje je jesen, nakon opadanja lišća. Jesenja sadnja omogućava da se sadnica tokom zime dobro ukoreni i prilagodi novom staništu, što joj daje prednost za rast u proleće. Zemljište je u jesen još uvek dovoljno toplo i vlažno, što pospešuje kalusiranje rana na korenu i početak rasta novih žilica. Ukoliko se iz nekog razloga propusti jesenji termin, sadnja se može obaviti i u rano proleće, pre kretanja vegetacije. Međutim, prolećna sadnja nosi veći rizik od isušivanja sadnica ukoliko nastupi sušan period, te zahteva obavezno i redovno zalivanje.
Tehnika sadnje započinje kopanjem sadnih jama. Jame se kopaju neposredno pre sadnje, a njihove dimenzije zavise od kvaliteta pripreme zemljišta. Ako je izvršeno rigolovanje, dovoljne su jame dimenzija 40×40 cm. Ukoliko zemljište nije duboko orano, kopaju se veće jame, dimenzija 80×80 cm ili čak 1×1 metar. Na dno jame se stavlja sloj rastresite, plodne zemlje pomešane sa zgorelim stajnjakom i mineralnim NPK đubrivom. Važno je da koren sadnice ne dođe u direktan kontakt sa koncentrovanim đubrivom, pa se preko sloja sa đubrivom stavlja tanak sloj čiste zemlje.
Prilikom postavljanja sadnice u jamu, potrebno je obratiti pažnju na dubinu sadnje. Sadnica se sadi na istu dubinu na kojoj je bila u rasadniku, što se lako prepoznaje po razlici u boji kore. Kalemljeno mesto mora obavezno ostati iznad površine zemlje, najmanje 5-10 cm. Jedna osoba drži sadnicu u vertikalnom položaju, dok druga postepeno nabacuje sitnu, rastresitu zemlju oko korena. Povremenim blagim protresanjem sadnice omogućava se da zemlja popuni sve šupljine oko korena. Nakon što se jama popuni do pola, zemlja se lagano nagazi kako bi se ostvario bolji kontakt između korena i zemljišta.
Nakon gaženja, jama se do vrha napuni zemljom i ponovo se dobro nagazi. Od preostale zemlje oko sadnice se formira „činija“ ili „lavor“ koji služi za zadržavanje vode. Odmah nakon sadnje, svaku sadnicu je potrebno obilno zaliti sa 10-15 litara vode, bez obzira na vlažnost zemljišta. Ovo zalivanje, poznato kao „blatno zalivanje“, ima za cilj da istisne vazduh iz zone korena i ostvari potpuni kontakt između žilica i čestica zemlje. Nakon sadnje, nadzemni deo sadnice se skraćuje na visinu od 80-100 cm, čime se uspostavlja ravnoteža između korena i krune i stimuliše grananje.
Razmak sadnje i oprašivači
Određivanje pravilnog razmaka sadnje je ključno za formiranje funkcionalnog i produktivnog zasada dunje. Razmak zavisi od više faktora, kao što su bujnost sorte i podloge, plodnost zemljišta, uzgojni oblik i primenjena mehanizacija. Previše gusta sadnja dovodi do zasenjivanja, lošeg provetravanja i otežane obrade i zaštite, dok previše retka sadnja rezultira neiskorišćenim prostorom i manjim prinosom po jedinici površine. Zbog toga je potrebno pronaći optimalan balans koji će omogućiti stablima da se pravilno razviju i maksimalno iskoriste svoj rodni potencijal.
U savremenim, intenzivnim zasadima dunje, najčešće se primenjuje pravougaoni raspored sadnje. Preporučeni razmak između redova je od 4 do 5 metara, što omogućava nesmetan prolazak traktora i priključnih mašina za obradu, košenje i zaštitu. Razmak unutar reda se kreće od 2.5 do 4 metra. Na plodnijim zemljištima i za bujnije sorte i podloge bira se veći razmak, dok se na manje plodnim zemljištima i za manje bujne kombinacije primenjuje gušća sadnja. Tako, na primer, za leskovačku dunju na podlozi dunja MA, optimalan razmak može biti 4.5 x 3.5 metara.
Dunja je uglavnom samooplodna voćna vrsta, što znači da se može oploditi sopstvenim polenom. Međutim, brojna istraživanja i praksa su pokazali da se unakrsnim oprašivanjem, odnosno sadnjom više različitih sorti u zasadu, postiže sigurnija oplodnja, bolje zametanje plodova i veći prinosi. Prisustvo druge sorte kao oprašivača stimuliše bolju klijavost polena i produžava period cvetanja, što je posebno važno u godinama sa nepovoljnim vremenskim uslovima tokom cvetanja. Zbog toga se u savremenim zasadima uvek preporučuje sadnja najmanje dve, a po mogućnosti i tri sorte.
Raspored sorti oprašivača u zasadu treba da bude takav da se obezbedi efikasno prenošenje polena, koje uglavnom obavljaju pčele. Poželjno je da glavna sorta ne bude udaljena od sorte oprašivača više od 15-20 metara. Ovo se može postići sadnjom oprašivača u svakom trećem ili četvrtom redu, ili sadnjom svake treće ili četvrte sadnice u redu kao oprašivača. Dobri oprašivači za najzastupljeniju leskovačku dunju su vranjska dunja (šampion) i morava. Važno je odabrati sorte koje cvetaju u približno isto vreme kako bi se omogućilo međusobno oprašivanje.
Vegetativno razmnožavanje
Vegetativno razmnožavanje je osnovni način dobijanja sadnica dunje za komercijalne zasade, jer se njime verno prenose sve osobine matične biljke, odnosno sorte. Postoji nekoliko metoda vegetativnog razmnožavanja, a najznačajniji i najšire primenjivan je kalemljenje. Pored kalemljenja, dunja se može razmnožavati i reznicama, nagrtanjem i položenicama. Svaka od ovih metoda ima svoje prednosti i mane, a izbor zavisi od cilja razmnožavanja, da li se proizvode podloge ili sadnice plemenitih sorti.
Kalemljenje je spajanje dela plemenite sorte (plemke ili pupoljka) sa podlogom. Na ovaj način se kombinuju dobre osobine podloge (prilagođenost zemljištu, otpornost na bolesti, bujnost) sa kvalitetnim osobinama sorte (krupnoća, ukus, aroma ploda). Kao podloga za dunju najčešće se koristi sama dunja, i to vegetativne podloge kao što su dunja MA (Anžerska) ili dunja BA-29, koje su slabije do srednje bujnosti. Ponekad se kao podloga može koristiti i glog, ali on pokazuje lošiji afinitet sa dunjom. Kalemljenje se može obaviti okuliranjem (na spavajući ili budni pupoljak) tokom leta, ili kalemljenjem grančicom (spajanjem, pod koru) u proleće.
Razmnožavanje reznicama je takođe čest način, posebno za proizvodnju podloga. Koriste se zrele (drvenaste) reznice, koje se uzimaju u jesen nakon opadanja lišća. Reznice treba da budu dužine 20-25 cm, debljine olovke, uzete sa zdravih i bujnih jednogodišnjih mladara. Donji rez se pravi koso, odmah ispod pupoljka, a gornji ravno, iznad pupoljka. Reznice se zatim mogu tretirati hormonima za ožiljavanje i pobadaju se u dobro pripremljenu leju, tako da samo jedan do dva pupoljka vire iznad zemlje. Uz redovno zalivanje i negu, do jeseni će se iz reznica razviti ožiljene biljke koje se mogu koristiti kao podloge za kalemljenje.
Nagrtanje i položenice su stariji metodi razmnožavanja koji se danas ređe koriste u komercijalnoj proizvodnji, ali mogu biti korisni za hobi proizvođače. Kod nagrtanja, matična biljka se u proleće jako oreže kako bi se stimulisao rast velikog broja mladara iz osnove. Tokom vegetacije, ovi mladari se postepeno nagrću zemljom, što podstiče stvaranje korena na njihovoj osnovi. U jesen se nagrnuta zemlja odgrne i ožiljeni mladari se odvajaju od matične biljke. Kod razmnožavanja položenicama, dugačak, savitljiv mladar se povija ka zemlji i zatrpava na jednom ili više mesta, dok mu vrh ostaje slobodan. Na zatrpanom delu će se razviti koren, nakon čega se ožiljeni deo može odvojiti.
Generativno razmnožavanje i selekcija
Generativno razmnožavanje, odnosno razmnožavanje semenom, ne koristi se za proizvodnju sadnica za zasade, jer biljke dobijene na ovaj način (sejanaci) ne prenose verno osobine roditelja. Sejanaci dunje su obično veoma bujni, kasno stupaju u rod, a plodovi su im neujednačenog i najčešće lošijeg kvaliteta u odnosu na sortu sa koje je seme uzeto. Međutim, ovaj način razmnožavanja ima izuzetan značaj u selekcijskom radu, odnosno u stvaranju novih sorti i podloga za dunju. Svaka biljka nastala iz semena je genetski jedinstvena, što predstavlja osnovu za selekciju jedinki sa poželjnim osobinama.
Proces dobijanja sejanaca započinje sakupljanjem semena iz potpuno zrelih i zdravih plodova. Seme se vadi iz ploda, pere se kako bi se uklonili ostaci mesa, i suši se. Da bi seme moglo da proklija, mora proći kroz period jarovizacije ili stratifikacije. Stratifikacija je proces izlaganja semena niskim temperaturama i vlazi, čime se prekida njegova dormantnost. U praksi, seme se meša sa vlažnim peskom ili tresetom i drži se u hladnjaku na temperaturi od 2-5°C tokom 3-4 meseca. Nakon stratifikacije, seme je spremno za setvu.
Setva se obavlja u proleće, u dobro pripremljene leje ili kontejnere. Seje se na dubinu od 2-3 cm, a nakon setve potrebno je održavati optimalnu vlažnost zemljišta. Nakon nicanja, sejanace je potrebno redovno negovati, što podrazumeva plevljenje, zalivanje, prihranjivanje i zaštitu od bolesti i štetočina. Sejanaci ostaju u sejalištu jednu do dve godine, nakon čega se mogu koristiti kao podloge za kalemljenje (ukoliko su ujednačenog rasta) ili se sade na stalno mesto radi daljeg praćenja i selekcije.
Selekcija je dugotrajan i kompleksan proces koji zahteva veliko znanje i strpljenje. Sejanaci posađeni na stalno mesto se prate tokom više godina. Ocenjuju se njihove najvažnije osobine, kao što su bujnost, otpornost na bolesti i niske temperature, vreme cvetanja, rodnost, kao i kvalitet plodova (krupnoća, oblik, boja, ukus, aroma). Jedinke koje pokažu najbolje kombinacije željenih osobina izdvajaju se i dalje se razmnožavaju vegetativnim putem (kalemljenjem) kako bi se proverila stabilnost tih osobina. Tek nakon višegodišnjeg ispitivanja, najbolji sejonci se mogu registrovati kao nove sorte ili podloge.
