Iako je čičoka poznata kao izuzetno otporna biljka koja dobro podnosi sušne periode, za postizanje visokih i kvalitetnih prinosa neophodno je obezbediti joj adekvatnu količinu vode tokom ključnih faza razvoja. Razumevanje njenih potreba za vlagom omogućava pravilno upravljanje navodnjavanjem, čime se izbegavaju ekstremi – kako nedostatak vode koji dovodi do sitnih krtola, tako i prekomerna vlažnost koja može izazvati truljenje. Efikasno navodnjavanje nije samo dodavanje vode, već promišljena agrotehnička mera koja direktno utiče na zdravlje biljke i ekonomičnost proizvodnje. Pravovremeno i pravilno dozirano zalivanje osigurava da biljka iskoristi svoj pun genetski potencijal.
Čičoka svoje potrebe za vodom menja tokom vegetacionog perioda, prateći faze svog razvoja. U početnoj fazi, nakon sadnje pa sve do intenzivnog rasta stabljike, potrebe za vodom su umerene. U ovom periodu, dobro pripremljeno zemljište koje je sačuvalo zimske zalihe vlage obično je dovoljno za normalan početni razvoj. Prekomerno zalivanje u ovoj fazi može biti štetno, jer može dovesti do sabijanja zemljišta, smanjene aeracije korena i podsticanja razvoja bolesti.
Najveće potrebe za vodom javljaju se tokom perioda najintenzivnijeg rasta nadzemne mase, što je obično tokom juna i jula. Tada biljke formiraju veliku lisnu površinu preko koje se odvija transpiracija, odnosno odavanje vode, što zahteva redovan dotok vlage iz zemljišta. Drugi kritičan period je faza formiranja i rasta krtola, koja počinje krajem leta i traje do jeseni. Nedostatak vode u ovim ključnim fazama direktno se odražava na prinos – biljke ostaju niže, a krtole sitne i slabijeg kvaliteta.
Iako dobro podnosi kraće sušne periode zahvaljujući svom dubokom i razgranatom korenovom sistemu koji može da crpi vodu iz dubljih slojeva zemljišta, dugotrajna suša će ostaviti posledice. Prvi znak nedostatka vode je venjenje lišća tokom najtoplijeg dela dana, koje se u početku oporavlja tokom noći. Ako se suša nastavi, lišće počinje da žuti i suši se, počevši od donjih listova, a rast biljke stagnira, što nepovratno utiče na krajnji rezultat.
S druge strane, važno je istaći da čičoka ne podnosi prekomernu vlagu i zabarena zemljišta. U uslovima konstantne i visoke vlažnosti, koren i krtole ne dobijaju dovoljno kiseonika, što dovodi do njihovog gušenja i stvaranja idealnih uslova za razvoj gljivičnih oboljenja, pre svega truleži. Zbog toga je odabir parcele sa dobrom drenažom i pravilno doziranje vode prilikom navodnjavanja od presudnog značaja za zdravlje useva.
Kritične faze za navodnjavanje
Identifikacija i razumevanje kritičnih faza u razvoju čičoke, kada je potreba za vodom najveća, ključ je za efikasno i ekonomično navodnjavanje. Prva takva faza nastupa nakon nicanja, u periodu intenzivnog vegetativnog rasta, kada biljka ubrzano formira stabljiku i listove. Ovaj period obično pada u kasno proleće i rano leto. U ovoj fazi, adekvatna vlažnost zemljišta je neophodna za stvaranje velike i zdrave lisne mase koja će kasnije, kroz proces fotosinteze, obezbediti hranljive materije za formiranje krtola.
Druga, i možda najvažnija, kritična faza je period formiranja i rasta krtola. Ovaj proces počinje krajem leta, obično u avgustu, i traje sve do prvih mrazeva. Tokom ovog perioda, biljka preusmerava asimilate iz listova u podzemne delove, a za transport tih materija i za sam rast krtola potrebna je značajna količina vode. Suša u ovoj fazi ima direktan i veoma negativan uticaj na prinos, rezultirajući manjim brojem i značajno sitnijim krtolama.
Cvetanje, koje se dešava u kasno leto ili ranu jesen, takođe predstavlja period povećane potrebe za vodom. Iako se u komercijalnoj proizvodnji cvetovi često uklanjaju kako bi se energija preusmerila na krtole, sam fiziološki proces cvetanja zahteva dodatnu energiju i resurse, uključujući i vodu. Obezbeđivanje dovoljne vlage tokom cvetanja pomaže biljci da lakše prebrodi ovaj naporan period i ostane vitalna za finalnu fazu punjenja krtola.
Prepoznavanje ovih faza omogućava proizvođačima da planiraju navodnjavanje i koncentrišu vodne resurse onda kada je to najpotrebnije. Praćenje stanja useva i vlažnosti zemljišta, posebno tokom juna, jula i avgusta, od suštinskog je značaja. Pravovremeno intervenisanje zalivanjem tokom sušnih perioda u ovim ključnim momentima može napraviti razliku između prosečnog i izvanrednog prinosa. Zanemarivanje potreba biljke u ovim fazama ne može se kasnije nadoknaditi.
Metode navodnjavanja
Izbor metode navodnjavanja zavisi od više faktora, uključujući veličinu parcele, dostupnost vode, tip zemljišta i tehničke mogućnosti proizvođača. Za manje površine, kao što su kućne bašte, najjednostavniji i najčešći metod je zalivanje crevom ili kantama. Prilikom ovakvog zalivanja, važno je usmeriti vodu direktno na zemljište oko biljke, izbegavajući prekomerno kvašenje lišća. Kvašenje lišća, posebno u večernjim satima, može stvoriti povoljne uslove za razvoj gljivičnih bolesti poput pepelnice.
Na većim komercijalnim parcelama, najefikasniji i najracionalniji sistem za navodnjavanje čičoke je sistem „kap po kap“. Ovaj sistem doprema vodu direktno u zonu korena, kap po kap, kroz specijalno dizajnirane cevi. Prednosti ovog sistema su brojne: značajna ušteda vode jer se gubici isparavanjem svode na minimum, smanjenje rasta korova između redova jer se vlaži samo zona oko biljke, i mogućnost prihrane vodotopivim đubrivima (fertirigacija). Iako početna investicija može biti veća, dugoročne uštede i povećanje prinosa često opravdavaju ulaganje.
Navodnjavanje brazdama je tradicionalna metoda koja se takođe može primeniti kod čičoke, posebno ako je usev posađen na blago nagnutom terenu. Voda se pušta u brazde između redova i gravitaciono se kreće duž parcele, natapajući zemljište. Ovaj metod je jeftiniji u pogledu opreme, ali zahteva precizno nivelisan teren i može dovesti do neravnomerne distribucije vode i većih gubitaka usled isparavanja i oticanja. Takođe, može doprineti sabijanju zemljišta u brazdama.
Navodnjavanje veštačkom kišom, pomoću rasprskivača, manje je preporučljivo za čičoku, iako se ponekad koristi. Glavni nedostatak ove metode je kvašenje celokupne biljke, što, kao što je već pomenuto, povećava rizik od pojave bolesti. Pored toga, vetar može značajno uticati na ravnomernost raspodele vode, a gubici usled isparavanja, posebno tokom toplih i vetrovitih dana, mogu biti veoma veliki. Ukoliko se ipak koristi ovaj sistem, navodnjavanje treba obavljati u ranim jutarnjim časovima kako bi lišće imalo dovoljno vremena da se osuši.
Učestalost i količina vode
Određivanje prave učestalosti i količine vode za navodnjavanje čičoke nije egzaktna nauka, već zavisi od niza promenljivih faktora. Najvažniji faktori su tip zemljišta, trenutni vremenski uslovi (temperatura, padavine, vlažnost vazduha) i faza razvoja biljke. Osnovno pravilo je da se navodnjava ređe, ali obilnije, kako bi se voda spustila u dublje slojeve zemljišta i podstakla razvoj dubokog korenovog sistema. Česta, ali plitka zalivanja vlaže samo površinski sloj, što podstiče razvoj plitkog korena i čini biljku osetljivijom na sušu.
Praktičan način za proveru da li je usevu potrebno zalivanje jeste provera vlažnosti zemljišta. To se može uraditi jednostavno, zabadanjem prsta ili malog ašova u zemlju na dubinu od 10-15 centimetara. Ako je zemlja na toj dubini suva na dodir, vreme je za navodnjavanje. U zavisnosti od uslova, tokom kritičnih letnjih meseci, to može značiti jedno obilno zalivanje na svakih 7 do 14 dana u odsustvu prirodnih padavina.
Količina vode po jednom zalivanju treba da bude takva da natopi zemljište do dubine od najmanje 20-30 centimetara. Kao gruba procena, to iznosi oko 20 do 30 litara vode po metru kvadratnom. Cilj je da se zona korena potpuno navlaži, a zatim da se dozvoli da se površinski sloj prosuši pre sledećeg zalivanja. Ovakav režim obezbeđuje biljkama neophodnu vlagu, ali istovremeno omogućava i dovoljnu količinu kiseonika u zemljištu, što je podjednako važno za zdravlje korena.
Važno je prilagoditi navodnjavanje tipu zemljišta. Peskovita zemljišta slabije zadržavaju vodu, pa će zahtevati češće navodnjavanje manjim količinama vode. S druge strane, teška glinovita zemljišta dobro zadržavaju vlagu, pa ih treba ređe zalivati, ali vodeći računa da ne dođe do zabarivanja. Malčiranje organskim materijama može značajno pomoći u očuvanju vlage u zemljištu i smanjenju potrebe za navodnjavanjem na svim tipovima zemljišta.
Uticaj suše i prekomernog zalivanja
Posledice nedostatka vode, odnosno suše, na usev čičoke mogu biti višestruke i značajne, uprkos njenoj reputaciji otporne biljke. Prvi i najočigledniji efekat je smanjen vegetativni rast; biljke ostaju niže, sa manjim listovima i tanjim stabljikama. Ovo direktno smanjuje fotosintetski kapacitet biljke, što znači da se stvara manje hranljivih materija koje bi se kasnije skladištile u krtolama. Kao rezultat, krtole ostaju sitne, nerazvijene i često drvenaste strukture, što drastično smanjuje i prinos i kvalitet.
Dugotrajna suša takođe povećava osetljivost biljaka na napad određenih štetočina i bolesti. Oslabljene biljke postaju lakši plen za insekte poput lisnih vaši, a stres izazvan nedostatkom vode može ih učiniti podložnijim nekim patogenima. Iako je čičoka generalno zdrava kultura, ekstremni uslovi stresa, kakav je suša, mogu narušiti njen prirodni imunitet. Stoga, obezbeđivanje vode u kritičnim periodima nije samo pitanje prinosa, već i opšteg zdravlja i otpornosti useva.
Sa druge strane spektra, prekomerno zalivanje ili gajenje na slabo dreniranim, zabarenim zemljištima može biti podjednako, ako ne i štetnije od suše. Konstantna zasićenost zemljišta vodom dovodi do nedostatka kiseonika u zoni korena, što izaziva asfiksiju (gušenje) korenovog sistema. Koren počinje da truli, gubi sposobnost usvajanja vode i hranljivih materija, što dovodi do paradoksalne situacije gde biljka vene iako je u vodi. Ovaj proces je često nepovratan i vodi ka propadanju cele biljke.
Prekomerna vlažnost stvara i idealne uslove za razvoj i širenje gljivičnih bolesti koje napadaju podzemne delove biljke, pre svega koren i krtole. Bolesti poput bele truleži (Sclerotinia sclerotiorum) mogu izazvati ogromne štete u vlažnim uslovima, pretvarajući krtole u mekanu, vodenastu masu. Zbog toga je ključno pronaći ravnotežu i osigurati da zemljište ima dobru drenažu, a navodnjavanje se sprovodi samo onda kada je to zaista potrebno, omogućavajući zemljištu da se prosuši između dva zalivanja.
