Uspešno prezimljavanje iranskog luka je presudno za njegovu dugovečnost i sposobnost da iz godine u godinu proizvodi spektakularne cvetove. Iako je ova biljka poreklom iz planinskih predela centralne Azije i kao takva poseduje prirodnu otpornost na niske temperature, određene mere predostrožnosti i pripreme mogu značajno povećati šanse za njen opstanak, posebno u regionima sa oštrim zimama, velikim kolebanjima temperature ili problematičnim zemljištem. Pravilna priprema za zimski period mirovanja osigurava da lukovica, koja predstavlja srce biljke, ostane zdrava, zaštićena i puna energije za novi prolećni rast. Zanemarivanje ove faze može dovesti do izmrzavanja, truljenja ili iscrpljivanja lukovice, što će se neminovno odraziti na kvalitet cvetanja sledeće sezone.
Iranski luk je generalno otporna biljka i u većini umerenih klimatskih zona može bez problema prezimiti napolju, u zemlji. Njegova otpornost se obično kreće u zonama 4 do 8, što znači da može podneti zimske temperature i do -30°C, pod uslovom da je zaštićen snežnim pokrivačem. Snežni pokrivač deluje kao prirodni izolator, štiteći zemljište i lukovice od ekstremnih mrazeva i vetra. Problemi najčešće nastaju ne zbog same hladnoće, već zbog kombinacije vlage i hladnoće, ili zbog čestih ciklusa smrzavanja i odmrzavanja zemljišta.
Ključni faktor za uspešno prezimljavanje u zemlji je, kao i kod mnogih drugih aspekata gajenja, dobra drenaža. Zemljište koje je tokom zime konstantno vlažno ili zaleđeno u vidu ledene ploče predstavlja najveću opasnost. U takvim uslovima, lukovica nema kiseonika i podložna je truljenju, čak i ako temperatura nije ekstremno niska. Zbog toga, sadnja na blago povišenim gredicama ili na lokacijama gde se voda prirodno ne zadržava značajno doprinosi sigurnom prezimljavanju. Teška, glinovita zemljišta su posebno rizična i zahtevaju ozbiljnu popravku strukture pre sadnje.
Nakon što nadzemni delovi biljke potpuno uvenu u kasno leto ili ranu jesen, biljka ulazi u fazu mirovanja. U ovom periodu, važno je prekinuti svako zalivanje. Lukovica je u dormanciji i ne zahteva dodatnu vlagu. Pre nego što nastupe jači mrazevi, preporučljivo je ukloniti sve preostale suve biljne ostatke sa površine leje kako bi se smanjila mogućnost prezimljavanja patogena. Ostavljanje čistog zemljišta oko mesta gde se lukovice nalaze smanjuje rizik od bolesti u narednoj sezoni.
Zaštita malčiranjem
Malčiranje je jedna od najefikasnijih i najjednostavnijih metoda za zaštitu iranskog luka tokom zime. Nanošenje sloja izolacionog materijala preko površine zemljišta gde se nalaze lukovice pomaže u ublažavanju ekstremnih temperaturnih kolebanja. Malč sprečava duboko smrzavanje tla, štiti lukovice od oštrih vetrova i, što je veoma važno, smanjuje cikluse smrzavanja i odmrzavanja koji mogu „izbaciti“ lukovice bliže površini, izlažući ih oštećenjima. Na ovaj način, malč stvara stabilnije okruženje za uspavane lukovice.
Najbolje vreme za postavljanje zimskog malča je u kasnu jesen, nakon prvih nekoliko jačih mrazeva, ali pre nego što se tlo potpuno zaledi. Prerano postavljanje malča, dok je zemlja još topla, može privući glodare poput miševa i voluharica da naprave gnezda i hrane se lukovicama tokom zime. Čekanjem da se površina zemlje ohladi, smanjuje se ova opasnost. Kao materijal za malčiranje mogu se koristiti različiti organski materijali.
Suvo lišće, slama, borove iglice ili usitnjena kora drveta su odličan izbor. Potrebno je naneti rastresit sloj debljine oko 10 do 15 centimetara. Važno je da materijal bude rastresit kako bi omogućio cirkulaciju vazduha i sprečio zadržavanje prevelike vlage, što bi moglo dovesti do truljenja. Težak, sabijen i vlažan sloj malča može doneti više štete nego koristi. Kompost takođe može poslužiti kao malč, sa dodatnom prednošću što će tokom zime i proleća obogaćivati zemljište hranljivim materijama.
U rano proleće, kada prođe opasnost od jakih mrazeva i kada se primete prvi znaci nicanja, malč treba pažljivo ukloniti ili razgrnuti. Ostavljanje debelog sloja malča predugo može ometati nicanje mladih izdanaka i usporiti zagrevanje zemljišta. Postepeno uklanjanje malča omogućava biljkama da se prilagode novim uslovima i započnu svoj prolećni rast na vreme.
Vađenje i skladištenje lukovica
U područjima sa izuzetno hladnim i vlažnim zimama, ili ako je zemljište u vrtu veoma teško i loše drenirano, najsigurnija metoda za prezimljavanje je vađenje lukovica iz zemlje. Iako zahteva više truda, ova metoda pruža potpunu kontrolu nad uslovima u kojima lukovice provode zimu i eliminiše rizik od truljenja ili izmrzavanja u nepovoljnim zemljišnim uslovima. Vađenje lukovica se takođe preporučuje ako se primeti prisustvo bolesti ili štetočina u zemljištu.
Lukovice se vade u kasno leto ili ranu jesen, nakon što je nadzemni deo biljke potpuno uvenuo. Pomoću vila ili ašova, pažljivo se okopa oko mesta gde se nalazi busen, vodeći računa da se lukovice ne oštete. Kada se busen izvadi, sa lukovica se pažljivo otrese višak zemlje. Ne preporučuje se pranje lukovica vodom, jer to može uneti dodatnu vlagu i podstaći truljenje tokom skladištenja. Dovoljno je rukama ili mekom četkom ukloniti zemlju.
Nakon čišćenja, sledi period sušenja ili „kuriranja“. Lukovice treba raširiti u jednom sloju na senovitom, suvom i dobro provetrenom mestu, kao što je nadstrešnica, garaža ili tavan. Sušenje može trajati od nekoliko dana do nekoliko nedelja, u zavisnosti od vlažnosti vazduha. Cilj je da se spoljašnja ljuska potpuno osuši, što štiti lukovicu od bolesti tokom skladištenja. Za to vreme, preostali suvi delovi stabljike i korena se mogu ukloniti.
Kada su lukovice potpuno suve, spremne su za skladištenje. Čuvaju se u mrežastim vrećama, papirnim kesama sa rupama, kartonskim kutijama ili drvenim gajbicama, što omogućava stalnu cirkulaciju vazduha. Prostorija za skladištenje treba da bude tamna, suva i hladna, sa stabilnom temperaturom, idealno između 5 i 10°C. Neophodno je povremeno proveravati uskladištene lukovice i odmah ukloniti one koje pokazuju znake plesni, truljenja ili omekšavanja. Na ovaj način, zdrave lukovice će sigurno dočekati jesen, kada je vreme za ponovnu sadnju.
Prezimljavanje u saksijama
Gajenje iranskog luka u saksijama je odlična opcija za one koji nemaju vrt ili žele da ukrase terase i balkone. Međutim, biljke u saksijama su mnogo izloženije hladnoći nego one u zemlji, jer je zapremina zemlje koja izoluje koren mnogo manja. Zbog toga prezimljavanje u saksijama zahteva posebnu pažnju. Ostavljanje saksije napolju bez ikakve zaštite tokom jakih mrazeva gotovo sigurno dovodi do potpunog smrzavanja supstrata i propadanja lukovice.
Jedna od najjednostavnijih metoda zaštite je premeštanje saksija u zaštićen prostor koji je hladan, ali gde temperatura ne pada znatno ispod nule. Neogrevana garaža, podrum, zastakljena terasa ili hladna ostava su idealni. Prostorija ne mora biti svetla, jer je biljka u fazi mirovanja. Tokom zime, supstrat u saksiji treba održavati skoro potpuno suvim. Može se vrlo blago zaliti jednom mesečno, tek toliko da se lukovica ne isuši u potpunosti.
Ako ne postoji mogućnost unošenja saksija, one se mogu zaštititi i napolju. Jedan od načina je ukopavanje saksije u zemlju u vrtu do gornje ivice. Zemlja u vrtu će pružiti potrebnu izolaciju. Druga metoda je grupisanje više saksija zajedno uz zaštićeni zid kuće (idealno južni ili zapadni) i njihovo „utopljavanje“. Saksije se mogu obmotati jutanim vrećama, agrotekstilom, folijom sa mehurićima ili stiroporom. Prostor između saksija se može ispuniti suvim lišćem ili slamom kako bi se dodatno povećala izolacija.
Važno je podići saksije sa hladnog betona ili pločica postavljanjem na drvene letvice ili podmetače od stiropora, kako bi se sprečilo smrzavanje odozdo. Takođe, treba osigurati da drenažni otvori na saksiji ostanu prohodni kako se ne bi zadržavala voda od otapanja snega, što bi dovelo do truljenja. U proleće, kada opasnost od mraza prođe, zaštitni materijali se uklanjaju i saksija se vraća na svoje osunčano mesto, uz postepeno povećavanje zalivanja kako biljka počinje da raste.
