Celer, kao jedna od najzahtevnijih povrtarskih kultura u pogledu hranljivih materija, zaslužuje posebnu pažnju tokom uzgoja, naročito u pogledu snabdevanja hranivima. Osnovni preduslov za postizanje obilnog i kvalitetnog prinosa je duboko obrađeno zemljište bogato organskom materijom i sa dobrom regulacijom vode, koje može da zadovolji stalno promenljive potrebe biljke za hranivima tokom duge vegetacione sezone. Uspešan uzgoj celera ne podrazumeva samo primenu velikih doza đubriva, već stvaranje i doslednu primenu svesne strategije upravljanja hranivima prilagođene fenološkim fazama biljke. Zbog toga je prvi i najvažniji korak u ovom procesu uvek temeljna i sveobuhvatna analiza zemljišta, koja pruža tačnu sliku o postojećem kapitalu hraniva i strukturi zemljišta.
Hemijska reakcija zemljišta, odnosno pH vrednost, suštinski određuje dostupnost hranljivih elemenata, te je stoga ključni faktor i za celer. Idealan pH opseg je između 6,0 i 7,0, biljka se najbolje oseća u blago kiseloj ili neutralnoj sredini. U ovom opsegu većina makro i mikroelemenata postaje lako dostupna biljci, dok previše kisela ili alkalna zemljišta mogu da ometaju usvajanje, na primer, fosfora, kalcijuma ili bora, čak i ako su prisutni u dovoljnim količinama. Zato je pre početka uzgoja neophodno proveriti pH vrednost i po potrebi je prilagoditi kalcifikacijom (povećanje alkalnosti) ili primenom kiselih supstanci poput elementarnog sumpora (povećanje kiselosti). Obezbeđivanje odgovarajuće pH vrednosti je dugoročna investicija u zdravlje zemljišta i vitalnost biljke.
Sadržaj organske materije u zemljištu igra podjednako važnu ulogu u uzgoju celera, jer ova biljka ceni sredinu bogatu humusom. Unos velike količine zrelog stajskog đubriva ili komposta tokom osnovne pripreme zemljišta ne samo da obezbeđuje izvor hraniva sa sporim oslobađanjem, već poboljšava i strukturu zemljišta, njegovu sposobnost zadržavanja vode i podstiče aktivnost korisnih mikroorganizama u zemljištu. Ovi mikroorganizmi su ključni za mineralizaciju hraniva, odnosno njihovu transformaciju u oblik koji biljke mogu da usvoje. Zemljište sa visokim sadržajem organske materije deluje i kao pufer, sposobno je da ublaži ekstremne fluktuacije pH i poboljša sposobnost snabdevanja hranivima tokom čitave vegetacione sezone.
Upravljanje vodom i usvajanje hraniva su usko povezani procesi, što je kod celera posebno izraženo zbog njegovog plitkog korenovog sistema i velike potrebe za vodom. Većina hraniva dospeva do korena i transportuje se u različite delove biljke u rastvorenom obliku u zemljišnom rastvoru. Neravnomerno snabdevanje vodom, dugotrajna suša ili prekomerno zalivanje izazivaju stres kod biljke i ometaju efikasno usvajanje hraniva. Posebno usvajanje kalcijuma je negativno pogođeno nedostatkom vode, što može dovesti do razvoja strašne truleži srca (blackheart), čak i ako zemljište sadrži dovoljno kalcijuma. Kontinuirano i ravnomerno snabdevanje vodom, na primer navodnjavanjem kap po kap, neophodno je za optimalno korišćenje hraniva i za uzgoj kvalitetnog prinosa.
Uloga makroelemenata i simptomi nedostatka
Azot (N) je najvažniji element koji podstiče rast izdanaka, neophodan za razvoj bujne lisne mase i snažnih, mesnatih peteljki celera. Tokom vegetacione sezone biljci je potrebno stalno i obilno snabdevanje azotom, naročito u fazi intenzivnog rasta nakon sadnje rasada. Međutim, prekomerno đubrenje azotom treba izbegavati, jer može dovesti do labave, vodenaste strukture tkiva, što smanjuje otpornost biljke na bolesti i njenu sposobnost skladištenja. Najočigledniji znak nedostatka azota je zaustavljanje rasta, slab razvoj i žućenje (hloroza) donjih, starijih listova, koje se širi od vrha lista.
Fosfor (P) i kalijum (K) su zajedno odgovorni za energetski metabolizam biljke, razvoj korena i opštu otpornost. Fosfor je posebno neophodan na početku vegetacione sezone, u fazi ukorenjavanja, jer podstiče razvoj snažnog i obimnog korenovog sistema, što je osnova za kasnije usvajanje vode i hraniva. Kalijum je izuzetno važan za celer jer reguliše vodni režim biljke, povećava čvrstinu stabljike, poboljšava toleranciju na bolesti i doprinosi stvaranju karakterističnih ukusa i aroma. Potreba celera za kalijumom je izuzetno visoka, često premašuje i potrebu za azotom, naročito u periodu formiranja korena i peteljki.
Simptomi nedostatka fosfora i kalijuma su karakteristični i lako se razlikuju, pa se problem, ako se na vreme prepozna, još uvek može rešiti. U slučaju nedostatka fosfora, rast biljke se usporava, listovi dobijaju tamnozelenu, plavozelenu, ponekad i ljubičastu nijansu, što ukazuje na smanjenu proizvodnju energije i asimilaciju. Nedostatak kalijuma, sa druge strane, prvo se javlja na ivicama starijih listova, u obliku žućenja (hloroze), a zatim sušenja, nekroze, koja se postepeno širi ka unutrašnjosti lista. Ovaj skup simptoma jasno ukazuje na to da biljka ne dobija dovoljno kalijuma, što negativno utiče na kvalitet i količinu prinosa.
Sekundarni makroelementi, poput kalcijuma (Ca) i magnezijuma (Mg), takođe su neophodni za zdrav razvoj. Kalcijum je odgovoran za stabilnost ćelijskih zidova, a njegov nedostatak uzrokuje jednu od najkarakterističnijih fizioloških poremećaja celera, trulež srca, tokom koje najmlađi, unutrašnji listovi postaju smeđi i odumiru. Važno je napomenuti da uzrok tome često nije nizak sadržaj kalcijuma u zemljištu, već već pomenuti poremećaj usvajanja zbog neravnomernog snabdevanja vodom. Magnezijum je centralni element molekula hlorofila, stoga je ključan za fotosintezu; njegov nedostatak uzrokuje međužilno žućenje (mramoriranje) starijih listova, dok žile lista ostaju zelene.
Značaj mikroelemenata i bolesti nedostatka
Među mikroelementima, bor (B) ima najkritičniju ulogu u uzgoju celera, toliko da njegov nedostatak može u potpunosti učiniti prinos neprodajnim. Bor je neophodan za stvaranje ćelijskog zida, transport ugljenih hidrata i deobu ćelija, naročito u tkivima koja intenzivno rastu, kao što je srce celera. Celer izuzetno osetljivo reaguje na nedostatak bora, a prevencija simptoma nedostatka je ključna za uspešno gazdovanje. Dostupnost bora uveliko zavisi od pH vrednosti i vlažnosti zemljišta, stoga se njime mora upravljati kao delom harmonične strategije upravljanja hranivima.
Najkarakterističniji i najpoznatiji simptom nedostatka bora je pucanje stabljike (stem crack), pri čemu se na spoljnoj površini peteljki pojavljuju poprečne, plutaste pukotine. Ove pukotine otvaraju vrata sekundarnim patogenima i smanjuju tržišnu vrednost prinosa. U težim slučajevima, srčani listovi postaju smeđi i odumiru, a unutar korena mogu se razviti smeđe, šuplje promene, što takođe ukazuje na nedovoljno snabdevanje borom. Ovi simptomi se jasno razlikuju od mehaničkih oštećenja ili drugih bolesti i zahtevaju hitnu intervenciju.
Iako je bor najvažniji, nedostatak drugih mikroelemenata, poput mangana (Mn) i molibdena (Mo), takođe može uzrokovati probleme. Mangan igra ulogu u fotosintezi i enzimskoj aktivnosti, a njegov nedostatak se manifestuje međužilnom hlorozom na mlađim listovima, što može ličiti na nedostatak magnezijuma, ali simptomi ovde počinju na vrhu izdanka. Molibden je neophodan za metabolizam azota, njegov nedostatak je ređi, ali može ometati transformaciju apsorbovanog nitrata, što može uzrokovati opšte žućenje i depresiju rasta sličnu nedostatku azota. Nedostatak ovih elemenata najčešće se javlja na zemljištima sa visokim pH, alkalnim zemljištima.
Prevencija i lečenje nedostatka mikroelemenata je složen zadatak, čija je osnova analiza zemljišta i lišća. U svrhu prevencije, već pri osnovnom đubrenju možemo koristiti đubriva obogaćena mikroelementima ili ciljano nadoknaditi elemente koji nedostaju putem zemljišta. Za brzo i efikasno lečenje već nastalih simptoma nedostatka, folijarna prihrana je najpogodnija metoda, jer se hraniva brzo apsorbuju kroz lišće i dolaze do mesta upotrebe. Nedostatak bora i mangana posebno se dobro može korigovati folijarnim đubrivima, ali je neophodno pridržavati se odgovarajuće doze i vremena primene kako bi se izbegle ožegotine i toksičnost.
Strategije i prakse đubrenja celera
Kamen temeljac programa đubrenja celera je osnovno đubrenje, koje treba obaviti pre jesenjeg ili prolećnog dubokog oranja ili pripreme zemljišta. U ovoj fazi unosimo veliku količinu organske materije, idealno 40-60 tona zrelog stajskog đubriva po hektaru ili odgovarajuću količinu komposta. Istovremeno, na osnovu rezultata analize zemljišta, u zemljište unosimo značajan deo ukupne količine fosfornih i kalijumovih đubriva, obično 70-80%. Ovo osnovno đubrenje obezbeđuje biljci kapital hraniva potreban za početni razvoj i uslove za dugoročno i uravnoteženo snabdevanje.
Nakon sadnje rasada, za podsticanje ukorenjavanja, možemo primeniti startno đubrenje, koje obično uključuje zalivanje vodorastvorljivim đubrivom sa višim sadržajem fosfora. Tokom vegetacione sezone, stalno rastuću potrebu za hranivima zadovoljavamo prihranom, koju sprovodimo u više navrata, na svakih 3-4 nedelje. Tokom prihrane prvenstveno nadoknađujemo azot koji se lako ispira, kao i kalijum koji celer zahteva u velikim količinama. Prihrana se može primeniti rasipanjem pored redova, a zatim unošenjem u zemljište (bočno đubrenje) ili, u slučaju modernih sistema za navodnjavanje, u obliku fertirigacije.
Vreme đubrenja je ključno za postizanje maksimalne efikasnosti i mora biti usko usklađeno sa razvojnim fazama celera. Prihrana azotom i kalijumom ima poseban značaj u drugoj polovini vegetacione sezone, u periodu intenzivnog rasta stabljike i korena. Fertirigacija, odnosno primena hraniva sa vodom za navodnjavanje, najsavremenija je i najefikasnija metoda, jer omogućava precizno doziranje i tempiranje hraniva. Ovom tehnologijom hraniva dospevaju direktno u zonu korena, minimizirajući gubitke i maksimizirajući iskorišćenost.
Savremeni, održivi uzgoj celera zasniva se na principima integrisanog upravljanja hranivima, koje teži optimizaciji količine i kvaliteta prinosa uz minimalizovanje uticaja na životnu sredinu. Ovaj pristup kombinuje efekat organskih đubriva na poboljšanje zemljišta sa ciljanom i preciznom primenom mineralnih đubriva, uz donošenje odluka na osnovu analize zemljišta i lišća. Kontinuirano praćenje, redovna procena stanja biljke i analiza iskustava nakon žetve neophodni su za fino podešavanje strategije đubrenja. Ovim složenim pristupom može se obezbediti uspešan i ekonomičan uzgoj celera, uz očuvanje plodnosti zemljišta za buduće generacije.
