Hosta, poznata i kao funkija, jedna je od najomiljenijih i najsvestranijih trajnica za senovite delove vrta. Bogatstvo oblika, boja i tekstura njenih listova je gotovo neuporedivo, sa rasponom od patuljastih, nekoliko centimetara velikih varijanti do ogromnih, dramatičnih primeraka koji prelaze metar u visinu. Uz pravilnu negu, može decenijama krasiti naš vrt, iz godine u godinu razvijajući se u sve bujniji i spektakularniji žbun. Tajna uspešnog uzgoja nije komplikovana, već se zasniva na razumevanju i zadovoljavanju nekoliko osnovnih potreba, čijim poznavanjem svako može uzgojiti bogat i zdrav zasad. Za svu brigu, svake godine sredinom leta uzvraća zahvalnost ljupkim, zvonastim, ljubičastim ili belim cvetovima na elegantnim stabljikama.
Prilikom odabira lokacije za hoste, najvažniji faktor je obezbeđivanje odgovarajuće količine svetlosti. Iako njihovo ime sugeriše toleranciju na senku, potpuna, duboka senka dugoročno ne prija većini sorti; tu im se rast usporava, a boja listova nije toliko živahna. Idealno mesto za njih je filtrirana svetlost, na primer ispod krošnje listopadnog drveta gde ih sunčevi zraci dotiču samo u mrljama, ili istočno orijentisana gredica gde dobijaju samo blago jutarnje sunce. Šarenolisne sorte, posebno one sa žutim i belim delovima, zahtevaju više svetlosti da bi sačuvale svoj uzorak, ali i one treba da izbegavaju jako podnevno sunce koje može da im opeče listove. Nasuprot tome, plavolisne varijante zahtevaju najviše senke, jer se voštani sloj na njihovim listovima, koji im daje plavičastu boju, može stanjiti na jakom suncu, a list postati zelen.
Kvalitet zemljišta je takođe ključan faktor za zdrav razvoj hosta. U svom prirodnom staništu, šumama Dalekog istoka, rastu u zemljištu bogatom hranljivim materijama, sa dobrom sposobnošću zadržavanja vode, ali istovremeno i rastresite strukture. Ovu sredinu treba da pokušamo da oponašamo i u našem vrtu, pa je najbolje da je zemljište bogato humusom, blago kiselo ili neutralno (pH 6.5-7.5). Pre sadnje, preporučljivo je duboko prekopati zemlju i obilno dodati zreo kompost, stajsko đubrivo ili treset, što ne samo da obezbeđuje potrebne hranljive materije, već i poboljšava vodni režim i strukturu zemljišta. Stajaću vodu i potpuno isušivanje podjednako loše podnose, pa je dobra drenaža neophodna, posebno kod glinovitih, teških zemljišta gde korenje lako može da istruli.
Prilikom izbora sorte, vredi uzeti u obzir uslove našeg vrta i željeni estetski efekat. Ogromne sorte, poput ‘Sum and Substance’ ili ‘Empress Wu’, najbolje se ističu kao soliteri, odnosno posađene pojedinačno, stvarajući dramatičnu centralnu tačku u gredici. Srednje velike sorte, poput klasične ‘Francee’ ili ‘Patriot’, odlične su za formiranje ivica ili za sadnju pored drugih trajnica koje vole senku, kao što su paprati, plućnjak ili astilba. Minijaturne hoste, poput ‘Blue Mouse Ears’, savršene su za kamenjare, saksije ili za sadnju u prvi red gredica, gde se izbliza mogu diviti njihovim malim, savršeno oblikovanim listovima. Ne zaboravimo ni cveće; iako ih prvenstveno gajimo zbog lišća, neke sorte, kao što je Hosta plantaginea, krajem leta donose izrazito mirisne cvetove.
Sadnja i priprema zemljišta
Najidealnije vreme za sadnju hosta je proleće, nakon što prođe opasnost od mraza, a zemljište je još uvek dovoljno vlažno. Rana jesenja sadnja takođe može biti uspešna, dajući biljci vremena da se ukoreni pre početka zime. Zlatno pravilo kod veličine sadne jame je da uvek bude šira nego dublja, jer se korenov sistem hoste širi više u stranu. Dubina jame treba da bude ista kao saksija u kojoj smo kupili biljku, ali širina treba da bude bar jedan i po, ili čak dva puta veća. Time osiguravamo da se šireće korenje može probijati kroz rastresito, obrađeno zemljište, što olakšava njihov rast i unos hranljivih materija.
Pravilna priprema i poboljšanje zemljišta su ključ dugoročnog uspeha. Iskopanu zemlju temeljno pomešajte sa organskim materijama; za tu svrhu najbolji su zreo stajski đubar, kvalitetan kompost ili lisni kompost. Ovi materijali ne samo da snabdevaju biljku hranljivim materijama u početnom periodu, već i značajno poboljšavaju strukturu zemljišta, čineći ga prozračnijim i povećavajući njegovu sposobnost zadržavanja vode. Kod glinovitih, teških zemljišta, dodavanje malo peska ili sitnog šljunka može pomoći u poboljšanju drenaže, dok previše peskovito zemljište možemo učiniti boljim za zadržavanje vode dodavanjem treseta. Cilj je stvoriti medij koji ostaje vlažan, ali u kojem voda nikada ne stoji.
Sam proces sadnje je jednostavan, ali treba obratiti pažnju na nekoliko detalja. Pažljivo izvadite biljku iz saksije, i ako su koreni previše upleteni (korenova bala), nežno ih razrahlite prstima. Postavite biljku u sredinu jame tako da njen korenski vrat, gde se listovi spajaju sa korenjem (kruna), bude u ravni sa okolnim zemljištem ili malo iznad. Ako je posadite previše duboko, kruna može početi da truli, što dovodi do propadanja biljke. Vratite poboljšanu zemlju nazad u jamu, nežno je sabijajući oko korena kako ne bi ostali vazdušni džepovi.
Prvi korak nakon sadnje uvek treba da bude temeljno, duboko zalivanje. Ovo ne samo da obezbeđuje biljci neophodnu vlagu, već i pomaže česticama zemlje da se slegnu oko korena, stabilizujući tako novu biljku. Nakon zalivanja, izuzetno je korisno rasuti sloj malča debljine 5-7 cm oko biljke, na primer u vidu borove kore, drvne sečke ili komposta. Malčiranje ima više prednosti: pomaže u očuvanju vlage u zemljištu, sprečava rast korova, održava korensku zonu hladnom tokom letnjih vrućina i, kako se polako razgrađuje, dodatno obogaćuje zemljište hranljivim materijama.
Zalivanje i prihrana
Potreba hosta za vodom je relativno visoka, posebno tokom vegetacionog perioda, od prolećnog pupanja do jesenjeg mirovanja. Ključ uspeha je održavanje ravnomjerne vlažnosti zemljišta; njihovo zemljište treba da bude uvek blago vlažno na dodir, ali nikada natopljeno vodom. Najbolje je zalivati duboko, ali ređe, umesto da se svakodnevno daje samo mala količina vode koja vlaži samo površinu zemljišta. Duboko zalivanje podstiče korenje da prodire dublje u zemlju, čime biljka postaje otpornija na kraće sušne periode. Najveću potrebu za vodom imaju sorte sa velikim, tankim listovima, jer one najviše isparavaju.
Idealno vreme za zalivanje je rano ujutru. To omogućava da se voda koja je dospela na listove osuši tokom dana, smanjujući rizik od razvoja gljivičnih oboljenja, kao što je pegavost listova. Po mogućnosti, uvek zalivajte u podnožju biljke, dovodeći vodu direktno na zemljište, izbegavajući nepotrebno vlaženje lišća. Tokom letnjih vrućina, posebno kod primeraka posađenih na sunčanijim mestima, može biti potrebno češće zalivanje. Uvek proverite stanje zemljišta prstom: ako su prvih nekoliko centimetara već suvi, vreme je za zalivanje. Zemljište hosta uzgajanih u saksijama se mnogo brže isušuje, pa ih je potrebno proveravati i zalivati skoro svakodnevno tokom vrućih dana.
Što se tiče prihrane, hoste ne spadaju u posebno zahtevne biljke, pogotovo ako smo prilikom sadnje pravilno pripremili zemljište organskim materijama. Obično je dovoljno prihraniti ih jednom godišnje, u proleće, prilikom pupanja. Za tu svrhu savršeno odgovara izbalansirano, višenamensko, sporo otapajuće granulirano đubrivo, ili svež sloj komposta rasut oko osnove biljke. Treba izbegavati prekomernu prihranu, posebno korišćenje đubriva sa visokim sadržajem azota, jer iako može rezultirati bujnim lišćem, tkiva listova postaju previše opuštena i meka, te stoga mnogo podložnija napadima štetočina i bolesti.
Za ljubitelje organskog đubrenja, najbolje rešenje je prolećna primena komposta ili zrelog stajskog đubriva. Oni ne samo da sporo oslobađaju hranljive materije u ritmu idealnom za biljku, već i poboljšavaju život u zemljištu, podržavajući rad korisnih mikroorganizama. Ako listovi počnu da žute sredinom sezone (a problem nije prekomerno zalivanje), to može ukazivati na nedostatak hranljivih materija; u tom slučaju, nedostatak možemo brzo nadoknaditi vodorastvornim, izbalansiranim tečnim đubrivom. Posmatrajte biljku, jer je njen izgled najbolji pokazatelj da li je sve u redu ili joj je potrebna neka intervencija u ishrani.
Zaštita bilja i opšte održavanje
Najveći izazov u nezi hosta predstavlja borba protiv puževa i puževa golaća. Ovi mekušci posebno vole nežne listove hoste, a karakteristične, nepravilne rupe na listovima jasno govore o njihovoj noćnoj gozbi. Zaštita se može odvijati na više nivoa; prevencija je ključna. Održavajte okolinu biljke čistom, uklanjajte opalo lišće i korov koji im mogu pružiti sklonište. Jedan od načina fizičke zaštite je posipanje oštrog peska, ljuski od jaja ili postavljanje specijalnih prstenova sa oštrim ivicama oko biljaka, što otežava kretanje puževa.
U borbi protiv puževa dostupne su i brojne biološke i hemijske metode. Jedan od najpoznatijih kućnih trikova je zamka sa pivom, koju postavljamo u nivou zemlje; miris piva privlači puževe, koji upadaju i stradaju. Ekološki prihvatljivo rešenje je korišćenje granula protiv puževa na bazi gvožđe-fosfata, koje su bezopasne za kućne ljubimce i korisne organizme, kao što su ptice i ježevi. U slučaju jake zaraze, efikasno može biti i ručno sakupljanje u ranim jutarnjim ili večernjim satima. Sorte sa tanjim listovima su generalno podložnije oštećenjima od puževa, dok su sorte sa debelim, voštanim listovima, takozvane „otporne na puževe“, poput ‘Sum and Substance’, manje privlačne za njih.
Probleme mogu izazvati i druge štetočine, poput jelena ili voluharica. Jeleni smatraju hoste poslasticom i za jednu noć mogu potpuno obrstiti celu gredicu; najefikasnija zaštita od njih je visoka ograda ili korišćenje raznih repelenata. Voluharice deluju ispod zemlje i glođu korenje biljke, što može dovesti do njenog iznenadnog venjenja i propadanja. Od bolesti, najstrašniji je Hosta Virus X (HVX), neizlečiva virusna infekcija koja na listovima izaziva zamrljane, mastiljave fleke i deformacije. Virus se širi sokom zaražene biljke, pa je ključ prevencije kupovina biljnog materijala bez virusa od pouzdanog izvora i dezinfekcija makaza nakon svake biljke.
U opšte poslove održavanja spada uklanjanje precvetalih cvetnih stabljika. Iako je to i estetsko pitanje, nakon sečenja cvetnih stabljika biljka ne troši energiju na sazrevanje semena, već je može usmeriti na razvoj korenovog sistema i lišća. Tokom sezone, takođe je preporučljivo redovno uklanjati požutele i oštećene listove kako bi biljka izgledala uredno i sprečilo se širenje bolesti. Nakon jesenjeg opadanja lišća, predmet je rasprave da li ukloniti osušene listove biljke. Čišćenje lišća može pomoći u smanjenju obima zaraze puževima sledeće godine, jer imaju manje skloništa, dok istovremeno lišće ostavljeno na mestu pruža prirodni zimski pokrivač i nešto hranljivih materija tokom razgradnje.
Razmnožavanje i zimovanje
Najjednostavniji i najčešći način razmnožavanja hosta je deljenje busena. Ovaj postupak je neophodan kada naša biljka previše poraste, sredina joj se proredi, ili jednostavno želimo da posadimo više primeraka u druge delove vrta. Najpogodnije vreme za deljenje je rano proleće, kada pupoljci („oči“) tek proviruju iz zemlje, ili rana jesen, najmanje šest nedelja pre prvih mrazeva. Prednost prolećnog deljenja je što biljka ima celu sezonu za regeneraciju, dok nakon jesenjeg deljenja toplota zemlje još uvek pomaže ukorenjivanju pre zimskog perioda mirovanja.
Proces deljenja busena počinje vilama za kopanje, kojima pažljivo, uz minimalno oštećenje korena, podižemo celu biljku iz zemlje. Podignuti busen možemo staviti na ceradu i osloboditi ga viška zemlje. Oštrim ašovom, nožem ili testerom isecite busen na manje delove. Važno je da svaki novi komad ima bar jedan, a po mogućnosti više pupoljaka (očiju) i dovoljno korenja. Ne brinite, hoste su izuzetno izdržljive, i čak i manji komadi sa jednim ili dva pupoljka će se verovatno primiti i početi da rastu.
Sveže podeljene biljke što pre posadite u prethodno pripremljeno, poboljšano zemljište, pridržavajući se ranije opisanih pravila sadnje. I ovde je ključno temeljno zalivanje nakon sadnje. Novo posađeni buseni u prvih nekoliko nedelja zahtevaju pojačanu pažnju i redovno zalivanje, dok se ne razviju novi koreni i biljka se ne stabilizuje. Iako će rast u prvoj godini nakon deljenja možda biti sporiji, a biljka manja, od sledeće godine će se ponovo snažno razvijati i uskoro dostići svoj prethodni sjaj. Ova metoda osigurava da umnožimo naše sortno identične, lepe i zdrave biljke.
Većina sorti hosta je potpuno otporna na zimu u našoj klimi i ne zahteva posebnu zimsku zaštitu, pod uslovom da je zemljište dobro drenirano. Tokom zime, najveća opasnost nije hladnoća, već voda koja se zadržava u zoni korena i zatim smrzava, što dovodi do truljenja korena. Sopstveni listovi ostavljeni u jesen oko osnove biljke ili tanak sloj kompostnog malča pružaju prirodnu zaštitu od zimskih mrazeva. Međutim, hoste gajene u saksijama ili kontejnerima su mnogo više izložene mrazevima, jer njihovo korenje nije zaštićeno toplotno-izolacionim slojem zemlje. Ove biljke je pre početka zime preporučljivo preneti na zaštićeno, mesto bez mraza, ali hladno, na primer u negrejanu garažu, podrum ili uz zid kuće, a saksiju obmotati mehurićastom folijom ili jutom radi dodatne izolacije.
