U svetu povrtarstva, celer je cenjena, ali osetljiva biljka čiji uspešan uzgoj zahteva znatnu stručnost i pažnju. Za postizanje bogate žetve, neophodno je precizno poznavanje bolesti i štetočina koje prete biljci, kao i efikasna i pravovremena zaštita od njih. Patogeni i štetočine ne samo da mogu smanjiti količinu roda, već mogu značajno narušiti i njegov kvalitet i tržišnu vrednost, a u teškim slučajevima čak dovesti do propadanja celog useva. Stoga su prevencija i primena strategija integralne zaštite bilja od ključne važnosti za svakog uzgajivača celera koji želi dugoročno uspešno i održivo da posluje. U nastavku ćemo detaljno predstaviti najvažnije gljivične, bakterijske i virusne bolesti celera, kao i one životinjske štetočine koje predstavljaju najveći izazov tokom uzgoja.
Gljivične bolesti: nevidljivi neprijatelj
Tokom uzgoja celera, gljivične bolesti predstavljaju jedan od najčešćih i najštetnijih problema, koji se u optimalnim uslovima mogu izuzetno brzo širiti. Visoka vlažnost vazduha, gust sklop biljaka i umereno toplo vreme stvaraju idealne uslove za razmnožavanje i infekciju patogenih gljivica. Ove bolesti ne mogu napasti samo lišće, smanjujući fotosintetičku površinu, već i koren, što dovodi do problema sa skladištenjem i značajnih ekonomskih gubitaka. Prevencija, poput primene plodoreda i obezbeđivanja odgovarajućeg razmaka među biljkama, od fundamentalne je važnosti za minimiziranje rizika od gljivičnih infekcija.
Jedna od najznačajnijih gljivičnih bolesti je pegavost lista celera (Septoriaapiicola), koja može prouzrokovati ozbiljna oštećenja lišća. Prvi znaci infekcije pojavljuju se na starijim, donjim listovima u obliku malih, žuto-zelenih pega, koje kasnije posmeđe, odumiru, a u njihovom središtu postaju vidljive sitne, crne tačkice, plodišta gljive (piknidi). Patogen se širi zaraženim semenom, biljnim ostacima i kapljicama kiše, stoga su kišna razdoblja posebno pogodna za razvoj epidemija. Kao posledica bolesti, lišće biljke se značajno smanjuje, što ide na štetu razvoja korena i na kraju drastično smanjuje količinu i kvalitet roda.
Ozbiljan problem može predstavljati i rđa celera (Pucciniaapii), koja uzrokuje karakteristične simptome prvenstveno na lišću i peteljkama. Kao posledica infekcije, na zelenim delovima biljke pojavljuju se male, uzdignute, rđasto-smeđe pustule (uredosorusi), iz kojih se oslobađaju spore gljive i dalje zaražavaju usev. Bolest narušava asimilacionu sposobnost biljke, slabi je i smanjuje tržišnu vrednost, jer lišće sa pegama rđe čini celer neprodavljivim. Patogen prezimljuje na zaraženim biljnim ostacima, stoga su jesenja obrada zemljišta i uništavanje žetvenih ostataka ključni za prevenciju infekcije sledeće godine.
Među patogenima koji se prenose zemljištem ističe se fuzarijska trulež korena i gomolja (Fusariumoxysporum f. sp. apii), koja inficira biljku putem korenskog sistema i korena. Bolest započinje venućem i žućenjem biljke, što kasnije dovodi do odumiranja cele biljke, posebno u toplim, suvim periodima. Prilikom presecanja korena, uočava se smećkasta promena boje provodnih snopića, što je jasan znak infekcije. Budući da patogen može ostati zarazan u zemljištu dugi niz godina, osnova suzbijanja je strogo poštovanje plodoreda, održavanje zdravlja zemljišta i odabir otpornih sorti, ako su dostupne.
Izazovi bakterijskih i virusnih infekcija
Osim gljivičnih bolesti, bakterije i virusi takođe predstavljaju ozbiljnu pretnju usevima celera, često uzrokujući podmuklije i teže rešive probleme. Ovi patogeni mogu izazvati sistemske infekcije koje slabe celu biljku, a suzbijanje protiv njih često je ograničeno na prevenciju, jer postoji malo efikasnih lekova za već uspostavljenu infekciju. U njihovom širenju često ulogu imaju različiti vektori, poput insekata, ili mehanička oštećenja koja otvaraju vrata patogenima. Higijena, suzbijanje štetočina i korišćenje nezaraženog sadnog materijala stoga su neophodni za uspeh.
Među bakterijskim bolestima, najrazornija je meka trulež, najčešće uzrokovana bakterijom Erwiniacarotovora. Infekcija obično ulazi u biljku kroz rane (ubodi insekata, grad, oštećenja pri obradi), gde uzrokuje brzu, vodenu, kašastu trulež tkiva, praćenu neprijatnim mirisom. Bolest može uzrokovati ogromne štete posebno tokom skladištenja, gde jedan zaraženi koren može u kratkom vremenu uzrokovati propadanje cele serije. Da bi se to sprečilo, treba izbegavati oštećivanje biljaka tokom berbe i transporta, i obezbediti odgovarajuće, hladne i dobro provetrene uslove skladištenja.
U paleti virusnih bolesti, jedan od najvažnijih patogena je virus mozaika celera (Celery Mosaic Virus, CeMV). Simptomi virusne infekcije mogu biti različiti: na lišću se mogu uočiti karakteristične mozaične pege, prosvetljavanje žila, kržljavost biljke i deformacija lišća. CeMV se prvenstveno prenosi lisnim vašima na nepostojan način, što znači da se virus može trenutno preneti sa jedne biljke na drugu tokom sisanja. Stoga je okosnica suzbijanja dosledna borba protiv lisnih vaši, uništavanje korova kao rezervoara virusa i sadnja garantovano bezvirusnih presadnica.
Celer mogu ugroziti i drugi virusi, poput virusa mozaika krastavca (Cucumber Mosaic Virus, CMV), koji se takođe prenosi lisnim vašima i uzrokuje slične simptome. Suzbijanje virusa je složen zadatak koji uključuje borbu protiv vektora, trenutno uklanjanje i uništavanje zaraženih biljaka iz useva, te borbu protiv korova na parceli i oko nje. Uzgoj otpornih sorti može predstavljati dugoročno rešenje, ali trenutno glavnu ulogu imaju preventivne agrotehničke i fitosanitarne mere. Doslednom primenom dobrih praksi, rizik i štete od virusnih infekcija mogu se značajno smanjiti.
Raznolikost životinjskih štetočina
Biljku celera tokom vegetacione sezone mogu napasti brojne životinjske štetočine, koje oštećujući različite delove biljke uzrokuju direktne i indirektne gubitke. Deo štetočina grize ili sisa lišće, čime smanjuje fotosintetizirajuću površinu, dok drugi oštećuju korenski sistem ili koren, narušavajući unos vode i hranljivih materija te skladišnu sposobnost roda. Oštećenja nastala njihovim delovanjem dodatno predstavljaju sekundarna vrata infekcije za gljivične i bakterijske patogene. Efikasna zaštita od štetočina zasniva se na redovnom pregledu useva i preciznoj identifikaciji štetočina.
Jedna od najkarakterističnijih i najdosadnijih štetočina je celerova muva (Euleiaheraclei), čije larve miniraju u lišću. Ženka muve polaže jaja na gornju stranu lista, a izležene larve buše se između dve epiderme lisne plojke, gde grizu karakteristične, sve šire hodnike, odnosno mine. Te mine su isprva svetlozelene, kasnije posmeđe i odumiru, a kod jake infekcije može doći do uništenja celog lišća. Suzbijanje treba tempirati prema rojenju muva; postavljanjem žutih lepljivih ploča može se pratiti početak i intenzitet rojenja, na osnovu čega se može odrediti optimalno vreme za tretman zaštite bilja.
Lisne vaši (vrste iz porodice Aphididae) su jedne od najčešćih i najštetnijih sisajućih štetočina celera, koje mogu formirati ogromne kolonije na naličju lišća i na mladim izdancima. Svojim sisanjem slabe biljku, uzrokuju deformacije i žućenje, ali njihova indirektna šteta je još veća: izlučuju mednu rosu na kojoj se naseljava čađavica, ometajući fotosintezu, te prenose brojne viruse, uključujući i virus mozaika celera. U biološkoj zaštiti veliku ulogu imaju njihovi prirodni neprijatelji, poput bubamara i zlatooka, ali kod jake infekcije može biti potrebna primena selektivnih insekticida.
Spisak štetočina upotpunjuju zemljišne i druge štetočine, koje takođe mogu predstavljati ozbiljan problem. Nematode, posebno nematode korenovih kvržica (vrste Meloidogyne), ometaju razvoj biljke uzrokujući kvržice na korenju, što dovodi do venuća i kržljavosti. U toplim, suvim uslovima, na lišću se mogu razmnožiti crveni pauci (vrste Tetranychidae), a njihova fina paučina i sisanje uzrokuju žućenje i bronzanu boju lišća. Pored toga, žičnjaci grizući koren uzrokuju kvalitativne štete, a puževi prvenstveno ugrožavaju mlade presadnice i vlažno lišće.
Integralna zaštita bilja i prevencija
Integralna zaštita bilja (IPM) je složen, ekološki osvešćen pristup koji teži rešavanju svih problema zaštite bilja koji se javljaju u uzgoju celera razumnom kombinacijom dostupnih metoda. Cilj ove strategije nije potpuno iskorenjivanje štetočina i patogena, već održavanje njihove populacije ispod praga ekonomske štete, koji više ne uzrokuje značajne gubitke roda. Osnova IPM-a je prevencija, redovno praćenje i pažljivo razmatranje intervencija, dajući prednost ekološki prihvatljivim rešenjima. Ovaj holistički pristup obezbeđuje dugoročno održiv i ekonomičan uzgoj celera.
Osnovu zaštite čine agrotehničke i mehaničke metode, kojima možemo stvoriti nepovoljne uslove za patogene i štetočine. Najvažnije je poštovanje pravilnog plodoreda, izbegavajući uzgoj štitarki jedne za drugom, čime se prekida životni ciklus bolesti. Duboko oranje pomaže u zaoravanju zaraženih biljnih ostataka u zemljište, a dobra struktura zemljišta i dobra drenaža smanjuju rizik od gljivica koje se prenose zemljištem. Od fundamentalne je važnosti korišćenje sertifikovanog, tretiranog, garantovano nezaraženog semena i zdravih presadnica na početku uzgoja.
Biološka zaštita podrazumeva korišćenje živih organizama za regulaciju populacija štetočina, što igra sve veću ulogu u modernoj zaštiti bilja. To uključuje zaštitu i podsticanje razmnožavanja prirodnih neprijatelja štetočina, poput bubamara, zlatooka i grabežljivih stenica, uspostavljanjem cvetnih traka na parceli i oko nje. Pored toga, mogu se koristiti specifični, komercijalno dostupni biopesticidi, koji se zasnivaju, na primer, na bakteriji Bacillusthuringiensis ili gljivici Beauveriabassiana, i koji deluju selektivno na određene grupe štetočina, istovremeno štedeći korisne organizme.
Hemijska zaštita bilja je poslednji, ali ako je potrebno, neizbežan element integralne strategije. Primena sredstava za zaštitu bilja uvek se mora zasnivati na tačnoj dijagnozi, prognozi i proceni praga štete. Važno je odabrati odgovarajući, ciljani preparat, strogo se pridržavati uputstava za upotrebu, doze i karencnog perioda kako bi se zaštitila bezbednost hrane i životna sredina. Kako bi se sprečio razvoj otpornosti, neophodno je svesno izmenjivati (rotirati) aktivne supstance sa različitim mehanizmima delovanja, čime se obezbeđuje dugoročna efikasnost hemijske zaštite.
