Fuksije, ove čudesno raznolike i obilno cvetajuće biljke, osvajaju srce svakog ljubitelja bašte. Međutim, da bi zasijale u punom sjaju i mesecima darivale svoje cvetove, neophodno je razumeti njihove potrebe za hranljivim materijama i primeniti pažljivo, uravnoteženo đubrenje. Mnogi možda i ne slute da je fuksija izrazito zahtevna biljka po pitanju hraniva, posebno tokom dugotrajnog perioda cvetanja. Pravilna ishrana ne utiče samo na količinu i kvalitet cvetova, već i na opšte zdravstveno stanje biljke, njenu otpornost na bolesti i životni vek. Upravo zato, ako neko želi da bude istinski ponosan na svoje fuksije, vredi se udubiti u nauku o njihovoj ishrani, jer se briga višestruko vraća kroz zadivljujući prizor cvetova.
Uvod u potrebe fuksije za hranljivim materijama
Fuksije u prirodi tipično rastu na zemljištima bogatim humusom, vlažnim, ali dobro dreniranim, gde kontinuirano dobijaju hranljive materije iz razgrađujućih organskih materija. U baštenskim uslovima, posebno kada se gaje u saksijama, ovo prirodno snabdevanje je ograničeno, stoga je naša odgovornost da im obezbedimo sve što im je potrebno. Korenov sistem fuksija je relativno gust i aktivan, sposoban da efikasno usvaja neophodne elemente iz zemljišta, pod uslovom da su dostupni u odgovarajućem obliku i količini. Između različitih sorti i hibrida mogu postojati manje razlike u potrebama, ali osnovni principi ishrane važe za sve fuksije. Njihov ciklus rasta – od prolećnog buđenja, preko letnjeg cvetnog sjaja, do jesenje pripreme za period mirovanja – svaki zahteva različit sastav i količinu hranljivih materija.
Osnovni princip uravnotežene ishrane je da biljka dobije sve neophodne elemente u odgovarajućoj srazmeri. Nije dovoljno koncentrisati se samo na jedan hranljivi element, na primer azot, radi bujnog lišća, jer ako dođe do nedostatka drugih elemenata, to može negativno uticati na rast, cvetanje ili opštu otpornost. Prekomerna količina jednog hranljivog elementa može biti jednako štetna kao i njegov nedostatak, jer može ometati usvajanje drugih, takođe važnih elemenata. Zadatak baštovana je, dakle, da sastavi neku vrstu „personalizovane dijete“ za svoje fuksije, uzimajući u obzir njihovu fazu razvoja, faktore okoline i svojstva odabranog supstrata. Ova vrsta pažnje i preciznosti donosi najlepše rezultate.
U ovom članku detaljno ćemo istražiti sve važne aspekte ishrane fuksija. Govorićemo o neophodnim makro i mikroelementima, važnosti pH vrednosti zemljišta, strategijama đubrenja prilagođenim različitim fazama rasta. Razmotrićemo prednosti i nedostatke organskih i mineralnih đubriva, kao i predstaviti najkarakterističnije simptome nedostatka i viška hranljivih materija. Naš cilj je da svaki ljubitelj fuksija stekne korisno, praktično znanje kojim može svoje biljke održavati zdravim, snažnim i bogatim cvetovima. Svesno dodavanje hranljivih materija jedan je od osnovnih stubova uspešnog gajenja fuksija.
Makroelementi neophodni za fuksiju
Makroelementi su hranljive materije koje su biljkama potrebne u najvećim količinama za zdrav razvoj i obilno cvetanje. Za fuksije su tri primarna makroelementa od izuzetne važnosti: azot (N), fosfor (P) i kalijum (K). Azot je prvenstveno odgovoran za rast vegetativnih delova, odnosno listova i izdanaka. On obezbeđuje formiranje zelene mase biljke i stvaranje hlorofila neophodnog za fotosintezu. Fuksijama je azot posebno potreban u prolećnoj, intenzivnoj fazi rasta. U slučaju njegovog nedostatka, listovi počinju da žute, prvo stariji, rast se usporava, a biljka može delovati zakržljalo. Prekomerno doziranje, s druge strane, može rezultirati preteranim razvojem listova na uštrb cvetanja, a izdanci sa labavim tkivom postaju podložniji bolestima.
Fosfor igra ključnu ulogu u formiranju korena, cvetova i plodova/semena, kao i u procesima prenosa energije unutar biljke. Podstiče formiranje pupoljaka, veličinu cvetova i sazrevanje semena. Bez snažnog korenovog sistema, biljka ne može da usvoji dovoljno vode i hranljivih materija, pa je snabdevenost fosforom odlučujuća još od samog početka. U slučaju nedostatka fosfora, listovi često postaju tamnozeleni, plavičastozeleni ili čak dobijaju ljubičastu nijansu, posebno na naličju, a cvetanje je slabo ili izostaje. Usvajanje fosfora je usko povezano sa pH vrednošću zemljišta, stoga je održavanje optimalnog nivoa neophodno.
Kalijum je čuvar opšteg zdravlja i vitalnosti biljke. Jača ćelijske zidove, poboljšava otpornost biljke na stres, uključujući otpornost na sušu i temperaturne oscilacije, i povećava otpornost na bolesti. Pored toga, neophodan je za intenzitet boje cvetova, povećanje njihove veličine i procese stvaranja šećera. U slučaju nedostatka kalijuma, ivice listova počinju da žute, zatim postaju smeđe i suše se, a simptomi se obično prvo javljaju na starijim listovima. Stabljike mogu postati slabe, a opšta otpornost biljke se smanjuje.
Na pakovanjima komercijalnih đubriva obično je naveden N-P-K odnos, na primer u obliku 20-20-20 ili 10-30-20. Ovi brojevi označavaju procentualni udeo tri glavna makroelementa u proizvodu. U fazi vegetativnog rasta, uravnotežen ili blago azotno dominantan rastvor može biti idealan, dok se za podsticanje i održavanje cvetanja preporučuju preparati sa višim sadržajem fosfora i kalijuma. Važno je razumeti ove odnose kako bismo mogli da obezbedimo fuksiji najpogodniju ishranu u skladu sa njenim trenutnim potrebama.
Uloga mikroelemenata u zdravlju fuksije
Dok su makroelementi potrebni u velikim količinama, mikroelementi, poznati i kao oligoelementi, iako potrebni samo u malim dozama, jednako su vitalni za zdrav razvoj fuksije. Među njima su, između ostalih, gvožđe (Fe), mangan (Mn), cink (Zn), bakar (Cu), bor (B) i molibden (Mo). Nedostatak ovih elemenata može izazvati jednako ozbiljne probleme kao i nedostatak makroelemenata, jer igraju ključnu ulogu u specifičnim fiziološkim procesima, kao što su aktivacija enzima ili sinteza hlorofila. Često kvalitetno, kompleksno đubrivo sadrži i neophodne mikroelemente, ali u slučaju simptoma nedostatka može biti potrebno njihovo ciljano dodavanje.
Gvožđe (Fe) je izuzetno važno za stvaranje hlorofila, koji daje listovima zelenu boju i neophodan je za fotosintezu. U slučaju nedostatka gvožđa, karakterističan simptom je hloroza između nerava na mlađim listovima, kada nervi lista ostaju zeleni, ali tkivo između njih žuti. U teškim slučajevima, ceo list može pobeliti. Nedostatak gvožđa često nije posledica stvarnog nedostatka gvožđa u zemljištu, već njegove nepristupačnosti, što može biti uzrokovano, na primer, previsokom pH vrednošću. Gvožđe primenjeno u obliku helata lakše je dostupno biljci.
Mangan (Mn) i cink (Zn) su takođe neophodni za brojne enzimske procese. Mangan učestvuje u fotosintezi, metabolizmu azota i stvaranju hlorofila. Njegov nedostatak može izazvati hlorozu sličnu nedostatku gvožđa, ali pretežno na mlađim ili srednjim listovima, a u žutim mrljama mogu se pojaviti i sitne, smeđe nekroze. Cink je važan za sintezu biljnih hormona, kao što je auksin, koji reguliše rast, i sastavni je deo mnogih enzima. U slučaju nedostatka cinka, veličina listova se smanjuje, internodije se skraćuju, što može rezultirati patuljastim, rozetastim rastom.
Bor (B), bakar (Cu) i molibden (Mo) takođe obavljaju specifične funkcije. Bor je neophodan za formiranje ćelijskih zidova, transport šećera, oplodnju cvetova i vitalnost polena. Njegov nedostatak može izazvati odumiranje vrhova izdanaka, deformisane listove i lošu oplodnju. Bakar je aktivator mnogih enzima i učestvuje u fotosintezi i disanju. Molibden igra ulogu u redukciji nitrata, što je neophodno za iskorišćavanje azota. Važno je da ovi mikroelementi budu prisutni u odgovarajućim, ali ne prekomernim količinama, jer i njihova toksičnost može predstavljati problem.
Značaj pH vrednosti zemljišta i njeno prilagođavanje
pH vrednost zemljišta, odnosno supstrata za gajenje, izuzetno je važan, ali često zanemaren faktor u ishrani fuksija. pH skala meri koliko je supstrat kiseo ili alkalan; vrednost 7 označava neutralnu reakciju, niže vrednosti ukazuju na kiselu, a više na alkalnu hemijsku reakciju. pH vrednost suštinski utiče na rastvorljivost različitih hranljivih elemenata i time na njihovu dostupnost biljkama. Ako pH nije optimalan, uzalud zemljište sadrži dovoljno hranljivih materija, biljka ih ne može efikasno iskoristiti.
Fuksije generalno preferiraju blago kiseli supstrat, a idealan pH opseg za njih je obično između 5,5 i 6,5. U ovom opsegu, većina makro i mikroelemenata je prisutna u optimalno dostupnom obliku. Ako je pH vrednost zemljišta previsoka (alkalna), odnosno poraste iznad 7, tada se, na primer, dostupnost gvožđa, mangana i cinka značajno smanjuje, što može dovesti do simptoma nedostatka, čak i ako su ovi elementi inače prisutni u zemljištu. Zbog toga se često javlja hloroza usled nedostatka gvožđa na krečnjačkim zemljištima ili pri zalivanju tvrdom (krečnom) vodom.
Ukoliko je pH vrednost preniska (previše kisela), odnosno padne znatno ispod 5,5, to takođe može izazvati probleme. U tom slučaju, neki elementi, kao što su aluminijum i mangan, mogu postati previše rastvorljivi, dostižući nivo toksičan za biljku. Pored toga, dostupnost fosfora takođe može biti smanjena u jako kiselom supstratu. Zbog toga je ključno redovno proveravati pH vrednost, posebno kod fuksija u saksijama, gde se pH može lakše promeniti zbog male zapremine supstrata. Za tu svrhu dostupni su jednostavni kućni setovi za testiranje pH, ali se može zatražiti i profesionalna analiza zemljišta.
Ako pH vrednost odstupa od optimalne, potrebna je korekcija. Za snižavanje pH (zakiseljavanje) možemo koristiti, na primer, tresetnu mahovinu pomešanu sa supstratom, elementarni sumpor ili specijalna đubriva sa zakiseljujućim dejstvom. Važno je da ih primenjujemo pažljivo, postepeno. Za povećanje pH (alkalizaciju) obično se koristi mleveni krečnjak ili dolomit, mada je kod fuksija to ređe potrebno, jer problem češće izaziva previše alkalan supstrat. Podešavanje i održavanje odgovarajuće pH vrednosti osnovni je preduslov da primenjena đubriva zaista budu iskorišćena i da naše fuksije zdravo napreduju.
Strategije đubrenja u različitim fazama rasta
Potrebe fuksija za hranljivim materijama nisu konstantne, već se prilagođavaju različitim fazama njihovog ciklusa rasta. Shodno tome, našu strategiju đubrenja takođe moramo fleksibilno prilagođavati kako bismo uvek zadovoljili njihove trenutne potrebe. Kod mladih, sveže ožiljenih reznica ili biljaka presađenih u proleće koje se bude, primarni cilj je formiranje snažnog korenovog sistema i zdravog lišća. U ovom periodu, rastvor sa uravnoteženim N-P-K odnosom, ili blago dominantnim azotom, može biti najpogodniji. Treba postupati pažljivo, jer mladi, osetljivi koreni lako mogu biti oštećeni prejakim đubrivom, stoga koristimo razblaženije rastvore.
Kada biljke već krenu sa snažnim vegetativnim rastom i razvijaju bujno lišće, i dalje im je potrebna redovna, uravnotežena ishrana. U ovoj fazi je takođe važan adekvatan unos azota, ali se ne sme zanemariti ni uloga fosfora i kalijuma, jer oni postavljaju temelje za kasnije obilno cvetanje. Reakcije biljaka treba neprestano pratiti i, po potrebi, modifikovati sastav ili učestalost đubrenja. Ovo je period kada pripremamo biljku za vrhunac cvetanja, tako da hranljive materije moraju biti obilno dostupne.
Od početka formiranja pupoljaka do kraja perioda cvetanja, potrebe fuksije za hranljivim materijama se menjaju. Tada se akcenat prebacuje na fosfor i kalijum, jer su ovi elementi neophodni za bogato cvetanje, intenzivne boje i trajnost cvetova. Vredi preći na specijalna đubriva za podsticanje cvetanja („bloom booster“), koja imaju viši sadržaj P i K, a niži sadržaj N. Prekomerni azot u ovoj fazi, naime, može izazvati preterani razvoj listova na uštrb cvetanja, što svakako želimo da izbegnemo.
Kako se sezona cvetanja bliži kraju, i ukoliko želimo da fuksije prezime, treba postepeno smanjivati učestalost đubrenja i koncentraciju hranljivog rastvora. Od septembra više ne treba koristiti preparate sa visokim sadržajem azota, kako bismo izbegli formiranje svežih izdanaka osetljivih na mraz. Dozvolimo biljci da se pripremi za period mirovanja i da joj izdanci malo „sazru“. U blažim klimatskim uslovima, gde fuksije možda ne ulaze u potpunu fazu mirovanja, dodavanje hranljivih materija se može održavati na nižem nivou. Suština je da ishranu prilagodimo životnom ciklusu biljke.
Organska i mineralna đubriva za fuksije: prednosti i nedostaci
Za prihranu fuksija na raspolaganju su nam u osnovi dva glavna tipa đubriva: mineralna (sintetička, veštačka) đubriva i organska đubriva. Mineralna đubriva se proizvode industrijski i sadrže hranljive elemente u koncentrovanom obliku, brzo dostupnom biljkama. Njihova prednost je tačno poznat i kontrolisan N-P-K odnos, laka rastvorljivost (kod vodorastvornih tipova), kao i brzo dejstvo. Dostupna su u širokom asortimanu, na primer kao tečni hranljivi rastvori, praškovi rastvorljivi u vodi ili granule, odnosno u obliku sporo otpuštajućih (slow-release) đubriva, koja duže vreme ravnomerno oslobađaju hranljive materije. Njihov nedostatak može biti eventualni negativan uticaj na život u zemljištu, opasnost od predoziranja, što može dovesti do oštećenja korena, kao i nakupljanje soli u supstratu.
Organska đubriva potiču iz prirodnih materijala, kao što su zreo stajnjak, kompost, koštano brašno, krvno brašno, riblja emulzija ili ekstrakti algi. Ona hranljive materije čine dostupnim biljkama sporije, putem razgradnje od strane mikroorganizama u zemljištu. Njihova prednost je što poboljšavaju strukturu zemljišta, sadržaj humusa i podržavaju razmnožavanje korisnih zemljišnih organizama. Generalno je manja opasnost od oštećenja, a obezbeđuju ravnomerniju, dugotrajniju ishranu. Njihov nedostatak može biti sporiji mehanizam delovanja, manje precizno poznat sadržaj hranljivih materija, a neka od njih (npr. svež stajnjak) pri nepravilnoj upotrebi mogu izazvati probleme.
Prilikom poređenja ova dva tipa đubriva važno je razmotriti brzinu delovanja, dugoročne efekte na zdravlje zemljišta i rizik od prekomernog đubrenja. Ne postoji jednoznačno „bolji“ ili „lošiji“ izbor; mnogi iskusni baštovani koriste ova dva tipa kombinovano, dopunjujući jedan drugog. Na primer, organske materije mogu poboljšati opšte stanje zemljišta, dok mineralna đubriva mogu pružiti brzu pomoć u slučaju specifičnih simptoma nedostatka ili tokom vrhunca cvetanja. U odluci često igra ulogu lična filozofija baštovana i aspekti održivosti.
Konkretne organske opcije za fuksije mogu biti, na primer, dobro sazreo kompostni čaj, glistenjak, riblja emulzija (za veći sadržaj azota) ili koštano brašno (kao izvor fosfora). Njih treba pažljivo umešati u supstrat ili primeniti razblažene. Važna je upotreba kvalitetnih organskih materija iz pouzdanih izvora i njihova stručna primena, kako bi se izbeglo unošenje patogena ili oštećenje korena. Koji god tip da odaberemo, ključ je umerenost i praćenje reakcija biljke.
Simptomi nedostatka i viška hranljivih materija kod fuksija
Fuksije su prilično „rečite“ biljke i ako nešto nije u redu sa njihovom ishranom, to obično signaliziraju promenom boje, veličine listova ili tempa rasta. Među najčešće opšte znake spadaju žućenje listova (hloroza), pojava smeđih ili ljubičastih nijansi, usporavanje ili zaustavljanje rasta, slabo cvetanje, ili čak prevremeno opadanje listova. Važno je, međutim, da pre nego što posumnjamo na problem sa hranljivim materijama, isključimo druge moguće uzroke, kao što su prisustvo štetočina, gljivične ili bakterijske infekcije, odnosno neodgovarajući uslovi zalivanja ili osvetljenja.
Od najčešćih simptoma nedostatka, nedostatak azota izaziva opšte žućenje, koje tipično počinje na starijim, donjim listovima, jer biljka zbog njegove mobilnosti premešta raspoloživi azot u mlađe delove. U slučaju nedostatka fosfora, listovi često postaju tamnozeleni, plavičastozeleni ili dobijaju crvenkasto-ljubičastu nijansu, posebno na naličju i peteljkama, a cvetanje je slabo. Na nedostatak kalijuma ukazuje žućenje, zatim pojava smeđe boje i sušenje ivica starijih listova, kao da su oprljeni; stabljike mogu biti slabe, a kvalitet cvetova opada. Karakterističan simptom nedostatka gvožđa je žućenje između nerava na mladim listovima (interveinalna hloroza), dok nedostatak magnezijuma izaziva slične simptome, ali pretežno na starijim listovima.
Višak hranljivih materija, odnosno prekomerno đubrenje, može biti barem jednako štetan, a ponekad i štetniji od nedostatka. Prekomerna koncentracija hranljivih materija, posebno kod sintetičkih đubriva, može „spaliti“ korenje, što može dovesti i do propadanja biljke. Znaci prekomernog đubrenja mogu biti pojava smeđe boje i sušenje vrhova i ivica listova (tzv. ožegotine od soli), smeđa boja korena, naglo zaustavljanje rasta uprkos prihranjivanju, ili čak deformisan rast izdanaka. U tom slučaju, soli nakupljene u zemljištu ometaju usvajanje vode i imaju toksično dejstvo.
Dijagnostikovanje problema nije uvek jednostavno, jer se neki simptomi mogu pripisati višestrukim uzrocima, a različiti simptomi nedostatka ponekad se mogu preklapati. Uvek treba uzeti u obzir opštu negu biljke, tip zemljišta, učestalost zalivanja i nedavnu istoriju đubrenja. Ako smo nesigurni, vredi supstrat temeljno isprati čistom vodom kako bi se isprale suvišne soli, a zatim ponovo započeti prihranu uravnoteženim, ali razblaženijim hranljivim rastvorom. Vođenje dnevnika nege može mnogo pomoći u prepoznavanju obrazaca i prevenciji problema.
Specijalni saveti za đubrenje visećih i uspravnih fuksija
Iako su osnovne potrebe fuksija za hranljivim materijama slične bez obzira na sortu, njihov habitus – da li su visećeg ili uspravnog tipa – može uticati na učestalost i način đubrenja. Sve fuksije zahtevaju relativno mnogo hranljivih materija tokom vegetacione sezone, posebno tokom cvetanja, jer je naš cilj uvek postizanje zdravog, bujnog lišća i kontinuiranog, obilnog prinosa cvetova. Bujnost rasta određene sorte takođe može dati smernice; brzorastuća, krupna sorta prirodno će iskoristiti više hranljivih materija od patuljaste varijante skromnijeg rasta.
Viseće, odnosno fuksije posađene u korpe, često se gaje u ograničenoj količini supstrata, koji se može brže iscrpeti hranljivim materijama nego veća saksija ili zemljište u baštenskoj leji. Ove sorte se obično cene zbog izuzetno bogatog, dugotrajnog cvetanja, što zahteva kontinuirano i značajno ulaganje energije, dakle hranljivih materija, od strane biljke. Zbog toga viseće fuksije često imaju koristi od češćeg, ali razblaženijeg prihranjivanja. Dobro dreniran supstrat je za njih ključan kako bi se izbeglo zadržavanje vode, što može dovesti do truljenja korena i poremećaja u usvajanju hranljivih materija.
Uspravne, žbunaste fuksije mogu se gajiti u saksijama ili – u odgovarajućim klimatskim uslovima – čak i direktno u zemlji. Ako se gaje u baštenskom zemljištu, njihov korenov sistem može da obuhvati veću površinu, a zemljište takođe funkcioniše kao veći rezervoar hranljivih materija, pa potencijalno ređe zahtevaju dodatno đubrenje nego njihove saksijske rođake. Međutim, čak i fuksije u zemlji zahvalne su na redovnom dodavanju hranljivih materija, posebno ako je zemljište peskovito, siromašnije hranivima, ili ako želimo da postignemo maksimalan učinak cvetanja. Malčiranjem (prekrivanjem zemljišta) možemo pomoći u očuvanju vlage i obogatiti zemljište sporo razgradivim organskim materijama.
Pristup đubrenju uvek treba prilagoditi individualnim reakcijama biljke. Vodorastvorna đubriva pružaju odličnu kontrolu, posebno kod saksijskih biljaka, jer brzo deluju i lako se doziraju. Sporo otpuštajuće granule mogu obezbediti osnovni nivo hranljivih materija tokom dužeg perioda, dopunjujući redovnu tečnu prihranu. Uzmite u obzir i veličinu i starost biljke; veća, starija biljka sa snažnijim korenovim sistemom prirodno će zahtevati više hranljivih materija od mlade sadnice. Pažljivo posmatranje i reagovanje na povratne informacije biljke ključ su uspešne ishrane.
Folijarna prihrana kao dopunski metod dodavanja hranljivih materija
Folijarna prihrana je tehnika pri kojoj se razblaženi tečni hranljivi rastvor prska direktno na listove biljke. Biljke su sposobne da određenu količinu hranljivih materija usvoje i preko listova, kroz stome (otvore za razmenu gasova) i kutikulu. Važno je naglasiti da je folijarna prihrana prvenstveno dopunski metod i ne može zameniti osnovno usvajanje hranljivih materija preko korena, iz zemljišta. Najkorisnija može biti kada je potrebna brza intervencija, na primer za brzo korigovanje nedostatka nekog specifičnog mikroelementa.
Kod fuksija, folijarna prihrana može biti korisna u određenim situacijama. Efikasno se može primeniti, na primer, za brzo ublažavanje hloroze izazvane nedostatkom gvožđa, kada listovi žute. Može pomoći i u stresnim periodima kada je sposobnost korenovog sistema za usvajanje hranljivih materija ograničena, na primer tokom ekstremnih vrućina, prekomerne vlažnosti zemljišta ili oštećenja korena. Biljci koja slabi ili zaostaje u razvoju takođe može dati brz podsticaj, stimulišući njen metabolizam i vitalnost, dok se ne reše problemi u zoni korena.
Za pravilno sprovođenje folijarne prihrane potrebno je pridržavati se nekoliko pravila. Uvek koristite veoma razblažen rastvor, obično četvrtinu do polovine koncentracije preporučene za prihranu preko zemljišta, kako biste izbegli oštećenje listova. Prskanje obavljajte rano ujutru ili kasno uveče, kada sunčeva svetlost nije previše jaka, a vlažnost vazduha je veća, tako da su stome otvorene, a hranljivi rastvor se sporije suši, dajući više vremena za usvajanje. Vodite računa o temeljnom, ali ne preobilnom prskanju obe strane listova, koristeći prskalicu sa finim raspršivanjem.
Važno je biti svestan ograničenja i mogućih rizika folijarne prihrane. Ne usvajaju se svi hranljivi elementi podjednako efikasno preko listova; makroelementi, kao što su azot, fosfor i kalijum, u većim količinama i dalje se najefikasnije unose preko korena. Folijarna prihrana može biti samo simptomatsko lečenje ako je problem suštinski u zemljištu ili zoni korena. Ako je rastvor previše koncentrovan, ili ako prskamo po jakom suncu, lako možemo oštetiti listove. Uvek je preporučljivo prvo izvršiti probno prskanje na maloj površini pre tretiranja cele biljke. Održavanje zdravlja zemljišta i pravilna ishrana korena i dalje su od primarne važnosti.
Praktični saveti za uspešnu ishranu fuksije
Jedan od najvažnijih principa u ishrani fuksija je primena „manje, ali češće“. Ovo posebno važi za fuksije u saksijama, gde se zbog ograničene zone korena hranljive materije mogu brže isprati, ili prekomerna koncentracija lakše može izazvati problem. Često, ali razblaženije prihranjivanje obezbeđuje ravnomerniju snabdevenost, sprečava oštećenje korena i bolje imitira prirodno okruženje gde fuksije kontinuirano, u malim dozama, dobijaju hranljive materije. Ovaj pristup pomaže u izbegavanju naglih kolebanja nivoa hranljivih materija u supstratu.
Sa đubrenjem je usko povezana pravilna praksa zalivanja. Nikada ne đubrite biljku sa suvom zemljom, jer koncentrovani hranljivi rastvor lako može oštetiti isušene, osetljive korenove. Prvo uvek zalijte biljku čistom vodom da supstrat bude vlažan, a tek zatim primenite hranljivi rastvor. Istovremeno, treba izbegavati i prekomerno zalivanje, jer stajaća voda stvara anaerobno okruženje oko korena, što može dovesti do truljenja korena i ometati usvajanje hranljivih materija, čak i ako inače obilno đubrimo. Supstrat treba uvek da bude vlažan, ali ne i natopljen vodom.
Kontinuirano, pažljivo posmatranje naših biljaka možda je naše najvrednije sredstvo za uspešnu ishranu. Fuksije nam „govore“ putem svojih listova, cvetova i opšteg izgleda. Naučimo da tumačimo ove signale: sjajni zeleni listovi, snažan rast i obilno cvetanje znaci su zdravlja, dok žućenje, uvelost ili slabo cvetanje mogu ukazivati na problem. Plan đubrenja i odabrani preparat uvek prilagodite trenutnom stanju biljke, godišnjem dobu, vremenskim uslovima i individualnim reakcijama biljke. Ne postoji univerzalan recept koji savršeno funkcioniše u svakoj situaciji.
Na kraju, ali ne manje važno, kvalitet odabranog supstrata takođe značajno utiče na uspeh đubrenja. Kvalitetna, rastresita zemlja za cveće sa dobrom drenažom, koja sadrži nešto organske materije, pruža odličnu osnovu. Neke gotove mešavine zemlje za cveće sadrže startno đubrivo, što treba uzeti u obzir pri početnom prihranjivanju. Međutim, ove startne hranljive materije se vremenom iscrpe, i tada naša redovna, dopunska prihrana postaje ključna za dugoročno zdravlje i cvetanje biljke. Eksperimentisanje, strpljenje i pažljivo posmatranje vremenom će svakoga učiniti stručnjakom za ishranu fuksija.
